Изложба фотографија „Тврђаве и утврђени градови Србије” ауторке Светлане Дингарац отворена у Градској галерији у Ваљеву
Ваљево – „Стари Рас – престоница Рашке”, „Купиник – последња престоница српских деспота”, „Милешевац – под крилом Белог анђела”, „Маглич – симбол долине јоргована”, „Ковин на Лиму – ни на небу ни на земљи”, само су неки од потписа за атрактивне фотографије представљене на изложби „Тврђаве и утврђени градови Србије”, ауторке Светлане Дингарац, отвореној у Градској галерији у Ваљеву. Према речима ауторке, изложба представља део ширег пројекта покренутог 2018. године у циљу да се овај значајан сегмент националне културне баштине отргне од заборава и приближи јавности. Кроз историју, тврђаве су служиле не само као фортификацијски и војни објекти, већ су биле центри политичког, економског и културног живота на овим просторима, па самим тим представљају важно сведочанство прошлости наше земље, истиче Светлана Дингарац. И додаје да су њеним пројектом обухваћена утврђења из касноантичког и рановизантијског периода, као и из средњег века, а у плану је и обрада тврђава из осталих епоха.
„Познато је више од 200 тврђава сазиданих у средњовековној Србији, а ако се у обзир узму и утврђења из осталих периода, њихов укупан број је знатно већи. Ипак, осим мањег броја боље очуваних локалитета, овај изузетно богат споменички фонд остао је углавном непознат широј јавности. Данас су многе од ових ’градина’, ’градишта’, ’кулина’ и ’хисара’ рушевине обрасле вегетацијом, до којих често нема видљивих путева ни обележја. Поједина утврђења су током времена у потпуности ишчезла, док су остаци већине угрожени несавесним деловањем људи, небригом или нелегалним ископавањима”, навела је Светлана Дингарац у тексту који прати каталог изложбе.
– Моја идеја је да ове локације, колико год биле непознате, запуштене, девастиране, пропале од времена или деловања људи, на неки начин визуелно опишем, што је атрактивније могуће, како би се пробудила свест код људи, а посебно код млађих генерација, да се мало осврну на овај сегмент наше културне баштине, да га заволе и да га више цене него њихови родитељи, баке, деке… И да, ако ништа друго, ове локације обилазе, па ће се сигурно наћи неко ко ће их можда фотографисати, неко ко ће због њих можда постати археолог па ће их истражити, или архитекта који ће их реконструисати… Циљ ми је да фотографијама привучем што више људи да се заинтересују за ову тему, јер наша земља је изузетно богата културноисторијским наслеђем које ми, нажалост, не умемо да ценимо – истакла је ауторка Светлана Дингарац на отварању изложбе.
Присутнима се обратио и Радивоје Арсић, археолог у Заводу за заштиту споменика културе Ваљево, који је оценио да су тврђаве неисцрпна тема која се може сагледавати из различитих углова.
– Ја као археолог и моје колеге то радимо из једног угла, научног, рационалног, базираног на чињеницама… А овде имамо потпуно другу визуру која приказује тврђаве у неком другом, лепом светлу. Занимљиво је да је наш терен, не само овде око Ваљева, него цела Србија, препун различитих фортификација које су грађене на овом простору, почевши од ране праисторије, значи негде од винчанске културе, па све до данашњих дана. Тврђаве су нешто што прати цивилизацију – рекао је Арсић. Додао је да се од самог почетка европске цивилизације граде различити облици фортификација, из једноставног разлога – потребе да се човек заштити и одбрани од спољних и унутрашњих опасности и у исто време да контролише простор око себе или неку ширу околину.
– Данас имамо само те неке фрагменте прошлости које ми, археолози, сагледавамо из угла чињеница, а уметници из угла светлости и нуде другу димензију додира с прошлошћу… Мислим да Светланине фотографије управо то нуде и показују другачији доживљај прошлости и материјалне културе која је остала на нашем простору – закључио је Радивоје Арсић.
Светлана Дингарац рођена је 1971. године у Београду и интересовање за фотографију развила је као последицу велике љубави према природи и планинарењу. Фотографије с путовања објављивала је у бројним часописима, одржала је осам самосталних и учествовала у више од 150 колективних изложби фотографија у земљи и иностранству. Ради као самостални фотограф. Чланица је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС), док у Фото-савезу Србије има звање кандидат мајстор фотографије.
– Данас имамо само те неке фрагменте прошлости које ми, археолози, сагледавамо из угла чињеница, а уметници из угла светлости и нуде другу димензију додира с прошлошћу… Мислим да Светланине фотографије управо то нуде и показују другачији доживљај прошлости и материјалне културе која је остала на нашем простору – закључио је Радивоје Арсић.
Светлана Дингарац рођена је 1971. године у Београду и интересовање за фотографију развила је као последицу велике љубави према природи и планинарењу. Фотографије с путовања објављивала је у бројним часописима, одржала је осам самосталних и учествовала у више од 150 колективних изложби фотографија у земљи и иностранству. Ради као самостални фотограф. Чланица је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС), док у Фото-савезу Србије има звање кандидат мајстор фотографије.
