Сећање на др Олгу Луковић Пјановић(1920-1998)
Мој колега, Бранислав Бркић, приредио је књигу Србољуба Којадиновића, првог српског морепловца који је опловио свет. Срба нас је позвао у госте, на острво Реунион у Индијском океану, где је тада живео. Острво је француски доминион (полуколонија) и најјефтинији летови су били из Париза, где смо, код Србиних пријатеља, оставили кола. На његовом једрењаку Кли-кли, који се непрестано љуљао у свим правцима, угледао сам књигу од двестотињак страница одштампану на шапирографу. То је била најјефтинија могућа штампа тог времена, која подсећа на фотокопиран текст листова откуцаних на писаћој машини. Повез, наравно, меки, опет најскромнија могућа варијанта. Нисам могао да одолим, одмах сам, са широким осмехом, показао књигу Бранку – да видим очекивану реакцију. Чим је прочитао наслов, заколутао је очима: „О, не!“. На насловној страни је писало:
др Олга Луковић Пјановић, „Срби… народ најстарији“
Тада, 1989. године, реч „српски“ практично није постојала: у школама се учио „матерњи“ језик, музеј је био „народни“, Срби су, већином, себе доживљавали као Југословене, грађане света. Нашу приватну издавачку кућу морали смо да региструјемо као Ауторску издавачку задругу при државној библиотеци. Полако, корак по корак, почели смо да објављујемо дела забрањених академика, оних који су писали пре Другог светског рата, а потом, забрањена дела српских емиграната. То је биле књиге које сам ја приређивао, али чак је и мени наслов звучао ван здравог разума. Испоставило се да је књигу, одштампану у Чикагу, Срба покупио на неком од својих путешествија.
Но, хајде да видимо шта пише унутра. Уместо англо-саксонског научног приступа: увод-разрада-закључак, по први пут сам се срео са нечим што више личи на спиралу, која у сваком намотају води корак даље. Схватио сам да је наслов књиге цитат из књиге Докази историје историчара из источног дела Римског царства, Лаоника Халокондила. Олгин текст ме водио кроз безбројне цитате из дела историчара и лингвиста, документа, карте… Пренео сам Бранку коначни закључак: „Не знам да ли је ово тачно, али знам да ће се књига сигурно продавати“. „О, не!“ – опет је заколутао очима.
У повратку, покупили смо кола, некако ископали Олгину адресу у предграђу Париза и запутили се тамо.
Врата нам је отворила крупна жена, Олгина сестра, бивша репрезентативка Југославије у одбојци, Наталија. Олга је седела за столом и смешкала се. Наталија нам је објаснила да је Олга имала мождани удар, те да не може ни да говори ни да пише, али да све разуме. Испоставило се да Олга има још три необјављене фасцикле, наставак прве књиге. Нису успеле да прикупе средства за објављивање. Наталија нам објашњава да је Олга говорила девет језика, отуд толики цитати, мапе је фотокопирала у разним библиотекама, а поједине је украла. Олга се смешка. Полако схватам кроз шта је све прошла, од доктората на Сорбони, преко истраживања која су наилазила на потцењивање широм света, а све време у страху од југословенске тајне службе. Гледам фотографије, на свима делује смртно озбиљно, а преда мном сад седи старија госпођа са широким осмехом. Као да јој је пао велики камен са срца јер не може више да пише и држи предавања. Питам Олгу шта значи реч Србин. Одводи ме у собу препуну књига и разних докумената. Отвара један од томова санскртско-енглеског речника и показује. Видим да је прво значење: killer, а друго: warrior. Олга ставља кажипрст на уста и, опет с осмехом, показује да о томе ћутим. На остала питања поводом историје Срба одговара на исти начин: у трену налази страницу у некој књизи или неки документ и показује ми. Схватам да све те књиге на страним језицима зна напамет.
Враћамо се за сто и питам Наталију под којим условима би нам позајмиле те четири фасцикле (прва је већ објављена у Чикагу) да их објавимо у Србији. Наталија каже да нам неће дати. Аргументи су јој разумни: у питању је Олгино животно дело – а оне нас не познају, у страху су од тајних служби, не знају да ли ћемо нешто мењати у Олгиним текстовима, Бранко и ја смо још увек клинци (27 и 23 године)… Такође, недавно је сликар Милић од Мачве био код њих, узео два поглавља и објавио под својим именом. Образложење му је било да је Олга забрањена у Србији. Но, нити им је рекао да ће то урадити, нити се уопште о томе консултовао с њима.
Вратили смо се у Београд, а мени Олга и њене фасцикле нису излазили из главе. И даље нисам знао да ли је ишта од тога тачно, али видео сам да је Олга уложила огроман труд, да верује у то што ради, да зна сва документа напамет…
Десетак дана касније, појавили смо се поново пред Олгиним и Наталијиним вратима. Овог пута, Бранко и ја смо имали код себе наша издања: Сабране грчке трагедије, књигу Сви српски владари и монографију о Светом Сави. Олга се опет смешкала. Сећала се приче да смо њену књигу нашли на броду у Индијском океану. „Ка-ко је то мо-гуће?“ – проговорила је на моје изненађење. Наталија ми је објаснила да је једна девојка, логопед, Клод Ришар, успела да направи помак са Олгом. Нешто касније, дошла је и Клод. На питање како јој је то успело, испричала је да је покушала преко француских и енглеских речи, али да није било резултата. Потом је Клод научила неколико српских речи, па су вежбале, вежбале… Још је теже било с фином моториком. Олга није могла да испише ни српске речи, па је Клод нашла фотографију фреске Светог Саве из манастира Милешева, управо ову која се налази на нашој монографији, и Олга је кренула да је прецртава… Олга је све то слушала, ширила руке и, гледајући у нас, понављала: „Ка-ко је то мо-гуће?“.
У једном тренутку, Олга је показала Наталији да нам преда фасцикле с необјављеним текстовима. Толико немогућих ствари се догодило да је постало јасно да је то Божја воља.
Нешто касније, Олга ме позвала да пођем с њом. Отишли смо на гробље до места где је сахрањен њен други муж, четнички официр Цветко Пјановић. На врху споменика налазио се извајан српски двоглави орао.
По повратку у Београд, тражио сам од илустратора дечјих књига, Боба Живковића, да ми ослика двоглавог белог орла који стоји на стени у зору. Неколико дана касније, донео је нешто што је више личило на постер за кафану Два бела голуба. Кад је видео да сам се стужио, узео је назад свој рад. Убрзо се појавио поново и угледао сам слику из мојих снова. Упоредо с тим, радили смо припрему за штампу и ратовали с цитатима на француском. Компјутери су били још у праисторији и нисмо могли да додамо надредне знакове, а за ручни слог нисмо имали средстава.
Приближавало се обележавање 600 година од битке на Косову и тражио сам, месецима унапред, оглас на последњој страни листа Политика. Рекли су ми да је Рубин већ закупио простор за Видовдан, па сам узео дан раније и дан касније. Тачније, узео га је пензионер Влада Лучић, на чије смо чекове плаћали огласе. Опет једна занимљивост из праисторије – док чекови дођу на наплату, тадашња инфлација би појела 90% цене. Друга предност била је што, после објављивања огласа у Политици, цензори више нису смели да забране књигу. Обавестили су нас да је оглас за Срби… народ најстарији прихваћен, све са Олгиним именом, Бобовим двоглавим орлом и мојим текстом: Ко су Срби? Одакле су? Зашто топоними по Европи носе српска имена?…
Пред Видовдан 1989, Бранко и ја смо обилазили цркве у иностранству, са нашим српским издањима. По обичају, били смо без динара у џепу. Позвали смо пријатеље и рођаке, чије смо телефоне оставили за пријем поруџбина (тада још нема интернета). Никог нисмо могли да добијемо. Тек увече јавила се моја сестра од стрица, Александра: „Телефон непрекидно звони. Нисам имала времена да одем до тоалета. Немам појма колико је људи поручило“. Када су све сабрали, испоставило се да је, у једном дану, стигло више од 1.000 поруџбина за Олгину књигу, рекорд старе Југославије.
Коначно, изашла је и Олгина књига у два тома (сваки том је имао два дела). Прве примерке однели смо у Париз. Олга је, угледевши слику на корици, одмах препознала одакле је дошла идеја, загрлила књиге, бризнула у плач, пала на колена и непрестано понављала: „Како је то мо-гуће? Како је то мо-гуће?“… Фудбалер Душан Савић организовао је вечеру поводом објављивања Олгине књиге.
Тако је дух пуштен из боце.
САНУ је књигу дочекала ћутањем и повременим гунђањем, на шта сам одговарао: „Наведите ми један пример где је Олга нешто нетачно цитирала или је нешто измислила“. Нису имали одговор на то. Тек током последњих година, са великим закашњењем, званична наука је осмислила некакав одговор. По принципу „клин се клином избија“, проф. Радивоје Радић објављује књигу која и по наслову може да парира Олгиној: Срби пре Адама и после њега.
Данас многи Срби, и они који нису читали Олгину књигу, „знају“ да смо ми народ најстарији, знају за њене претходнике, Милоша С. Милојевића и Симу Лукин Лазића, слушали су предавања њеног пријатеља Јована Деретића, која им делују мало претерано и, коначно, слушали су предавања и читали књиге Александра Шаргића, који са пуно страсти, али аргументовано, износи своје закључке о спорним питањима из најдаље српске прошлости.
Ја и даље не знам да ли је ишта од тога истина, али навијам из свег срца. Оно што знам је да су најстарија до сада пронађена већа људска насеља, најстарији пронађени трагови металургије, најстарији трагови пољопривредне производње, а можда и писмености – настали на овим просторима. У Винчи ће вам кустос рећи да су тада (а и у Лепенском виру), људи славили живот, а данас ми славимо смрт (ко је више људи побио, ко је више територије отео – тај нам је значајнији човек у историји). Колике су размере нашег незнања видимо и на примеру Мирослављевог јеванђеља, насталог више хиљада година касније. Рукопис, који је, колико знамо, по дубини симболике ликовних украса најсложенија књига средњовековне Европе – није могао да настане из ничега. Сигурно је наставак једне дуге традиције.
У наредним годинама, Олга и Наталија су, током лета, долазиле у Београд. Дружили смо се на Ади Циганлији. Тиму АИЗ Досије придружио се и Душан Мрђеновић, бескрајно духовит човек, који је свој рад схватао изузетно озбиљно. Његовим залагањем, Досије је отворио сарадњу са САНУ, припремали смо за штампу неке од њихових најкомпликованијих текстова. Дулетово мишљење о Олгиној књизи било је исто као и мишљење академика – да је то псеудо-наука. Једном приликом, возили смо се колима поред цркве Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру. Напред смо били Олга и ја, а позади су седели Наталија и Дуле. Одједном, показујући на цркву, Олга је почела да маше рукама, покушавајући нешто да каже својим, тада, због можданог удара, ограниченим фондом речи. „Хоћете да кажете да је и Исус био Србин?“ – упитао сам. „Да, Да!“ – одушевљено потврђује Олга. Погледао сам у ретровизор и угледао запањеног Мрђеновића, који се ухватио за главу, али није смео да зуцне у страху од огромне Наталије. Олгина библиотека била је у Паризу, па није могла да ми покаже на основу чега то мисли.
Покренуо сам акцију у Народној библиотеци Србије да се направи легат Олге Луковић Пјановић. Идеја је била да библиотека организује превоз Олгиних књига и докумената, али и да пресели све Олгине ствари у Београд. Тако би лакше провукли преко границе и нека документа за које је био споран начин на који су завршили у Олгином поседу, а који су битни за српску историографију. То је прихваћено, али, у последњем тренутку, запослени су се посвађали око тога ко ће да путује за Париз, па је цела акција пропала.
На сајму књига у Београду, Мирослава Петровић, власница издавачке куће Мирослав, упитала ме за дозволу да они преузму надаље издавање Олгине књиге. Мирослава и професор Реља Новаковић би детаљно прошли кроз све цитате и документа и књига би наставила да живи. У том тренутку, наша скромна средства су била везана у издавање факсимила Мирослављевог јеванђеља, полиција је приводила Дулета и мене, претили су нам да ће нас протерати из земље уколико урадимо факсимил, министарство културе је претило забраном издања… Истовремено, председник и потпредседник САНУ, Дејан Медаковић и Мирослав Пантић су чврсто били уз нас, а министарка Нада Поповић Перишић је обуставила финансирање њихових подухвата. Схватио сам да је Мирославин предлог најбоље решење за Олгу. Мирослава и Реља су урадили изванредно издање. Мирослава је помогла да се Олга пресели за Београд и Олгина архива је сада код ње.
Бранислав Бркић се, у међувремену, преселио за Јоханесбург и, у договору са САНУ и Службеним листом СРЈ, који је уложио део средстава, одлучили смо да издавање факсимила Мирослављевог јеванђеља пребацимо у Јужноафричку Републику, како би избегли евентуалну заплену. Испоставило се да је припрема за штампу много компликованија од онога што смо замишљали. Дуле и ја смо, на свака три месеца морали да се враћамо у Србију, како би продужили јужноафричке визе. У тим паузама, наставио сам да се дружим с Олгом, која је почела да живи у старачком дому на Бежанијској коси. Вест о томе да је преминула, затекла ме у Јоханесбургу. Остало ми је у сећању да је сахрањена на Топчидерском гробљу.
Пре неколико година, отац Василије Војводић, старешина Цркве Светог Трифуна на Топчидерском гробљу, али и отац једанаесторо деце, говорио је на отварању изложбе о Мирослављевом јеванђељу у Галерији Народне банке Србије на Славији. Потом су вођење изложбе преузела деца: Данило Арнаутовић, који чита Мирослављево јеванђеље боље од било ког монаха или слависте и Лазар Рајић, који зна српску историју боље од мене. Но, у уводном обраћању, отац Василије је рекао да је издавање величанствених факсимила изванредан подухват, али да то није довољно. Позвао је присутне, тачније мене, да долазе на литургију. Од тада, сваке недеље сам тамо, а отац Петар, на сваки Васкрс, чита прво зачало из Светог Јеванђеља по Јовану из Мирослављевог јеванђеља на језику на ком су се Богу молили Свети Симеон и Свети Сава. Сваке недеље, посећујем и Олгин и Наталијин гроб који се тамо налази. На Васкрс ове године, придружили су ми се и причесници: Љиља, Слободан и Стојан. Били су запањени како неугледно гроб изгледа – попут описаног првог шапирографисаног издања Олгине књиге. Стојан је предложио да организујемо акцију да се Олги Луковић Пјановић направи пристојан споменик.
Сви који желе да се придруже су добродошли.
Вељко Топаловић / Седма сила
Рад на овом сајту помогао ND GLASS 032, Чачак:
