Палантир сасвим сигурно може да обезбеди силу, односно техничке инструменте контроле хомогености друштва (речено еуфемистички), али не може, попут хришћанства или национализма, да створи нарацију која ће повезати народ и олигархију
Недавно сам налетео на резиме књиге Технолошка република – тврда моћ, меко веровање и будућност Запада (The technological republic: hard power, soft belief, and the future of the West) Алекса Карпа и Николаса Замиске, која је, рецимо то тако, „заталасала јавност“ из више разлога.
Прво, аутори: Алекс Карп и Николас Замиска су битни људи компаније Палантир. Посебно се то односи на Алекса Карпа који је извршни директор компаније и њен су-оснивач, заједно са медијски више експонираним Питером Тилом. Друго, контекст: Палантир је компанија која се бави, између осталог, милитаризацијом вештачке интелигенције, што Тиловом и Карповом предузећу, у данашњим условима, свакако даје још већу важност (а са тим наравно и још веће инвестиције). Најзад, што сам могао комотно да наведем и на самом почетку текста, овај „Палантиров манифест“ назовимо га тако, може се читати и као полемика са донедавно водећом тзв. „либералном“ или „wоке“ идеологијом.
Овај полемички аспкет књиге, види се већ из њеног поднаслова: „тврда моћ“ (hard power) се супротставља концепту тзв. „меке моћи“ (појам је осмислио Џозеф Нај) односно „добровољном“ пристанку да се служи одређеној (тачније „либералној“) инстанци моћи, што је тзв. „либералним“ круговима, који су се номинално гадили тврде моћи, нарочито годило. Друга формулација је „меко веровање“ (soft belief) која је такође супротстављање тврдој вери „либерала“ односно њиховом мисионарском наметању „либералне вере“, у идеалном случају, свим осталим замљама света.
Тако ствари стоје на први поглед. Мађутим, да би се ,,Палантиров манифест” боље разумео, потребно је ослободити се појмова као што су „либерално“, „конзервативно“, „левица“, „десница“, јер оне данас више ограничавају мишљење него што га продубљују.
Такође, потребно је Карповим и Тиловим идејама дати историјски контекст. Када се то уради, видеће се да су они пре наставак, него супротност склопу идеја које сам у својим ранији истраживањима означио појмом Мегалополис. Овим појмом сам се послужио први пут око 2011. године, када сам објавио књигу Црњански, Мегалополис, управо зато што сам веровао, а верујем и даље, да наслеђени појмови више не могу да опишу оно што се сада дешава у главама милијардера (тачније олигархије) који, управо зато што су милијардери, имају не само идеје већ и ресурсе за претварње идеја у праксу.
Олигархијски Мегалополис
Дакле, почетком друге деценије 21. века, почео сам полако да схватам да оно што се некада звало Запад, после пада Берлинског зида 1989. постаје нешто друго. Транснационална олигархија је почела да ужива у униполарном тренутку победе у Хладном рату и пропасти комунизма. Она се укратко речено, распиштољила. У преводу: сви механизми праведности у западним друштвима, који су конципирани ради парирања СССР-у на плану идеја, сада су могли бити демонтирани.
Након победе у хладном рату, олигархија је имала на располагању могућност да изгради нови свет, односно нови и другачији друштвени систем и то по својој вољи. Они су сањали о систему у коме би њихова моћ била неограничена, а њихова власт осигурана.
Да народи Запада не би ометали изградњу олигархијског Мегалополиса, олигархија је пред собом имала две могућности: или да тај нови систем прилагоди већини, или да већину пацификује тако да она не може да омета конструкцију новог света. У првом случају то више не би био њен систем, па је олигархија одустала од тог решења.
Уместо тога, она се определила за другу опцију – то је оно што је Кристофер Лаш називао побуном елите – и наступила је демонтажа националног идентитета и старе, хришћанско-хуманистичке слике света. Тако су у Мегалополису почели да се појављују појмови као што су постхуманизам, постхришћанство, постистина, постдемократија, који су припремали људе да забораве на хришћанско-хуманистичку етику, истину и демократију, које су макар номинално, биле у дотадашњим темељима Запада и на које су се могли позивати и они које је тај исти Запад тлачио.
Кључна особина Мегалполиса је дехомогенизација друштва: народ одређен националним идентитетом и осећањем патриотизма, системски је раздробљен на социјалне групе одређене на основу различитих критеријума (раса, пол, сексуална оријентација) номинално у име „равноправности“. Међутим, на колеџима се у исто то време апологије свеопште равноправности, учило како је главни кривац за унутрашњу репресију (према тзв. мањинским групама) и спољашњу репресију (колонијална освајања) „бели мушкарац хетеросексуалац, хришћанинин“ чиме је целокупна хуманистичко-хришћанска традиција тзв. Запада добила предзнак злочиначке, док је овај тип идентитета постао стигматизован.
Паралелно са овом теоријском дренажом мозгова, настаје друштвена пракса „мркве & мочуге“: ,,мрква” је тзв. „позитивна дискриминација“ односно давање привилегија члановима одређених социјалних група, а „мочуга“ је медијско-политичко уништавање свих оних који су сумњали у добре намере пројекта Мегалополиса.
Њима су лепљене етикете „фашиста“, „диктатора“, „аутократа“, итд. већ према функцији коју су имали у друштву, док је тврда контрола медија и академске сфере у потпуности онемогућила било какву сувислу дискусију о актуелном антихуманистичком рекомпоновању друштва у коме се полако почињу разазнавати олигархијска мањина („човеко-богови“) који стреме свемоћи и већина нишчих („човеко-животиње“) које је Мегалополис успешно претварао у хумане „шкартове“, немоћне да се политички супротставе олигархији, па чак, у највећој мери, немоћне и за обичну биолошку репродукцију.
Појава изазивача
То није све из програма Мегалополиса, али је то отприлике то. Проблем је настао када на до тада празном хоризонту геополитике појавио нови глобални изазивач – Кина. Ова држава свој велики економски и технолошки успон дугује управо друштвеној хомогености, односно савезу кинеске елите и кинеског народа, који генерише моћ државе у целини: тзв. обичан Кинез је сваке године све богатији, све образованији и све присутнији у свету, за разлику од нишчих Мегалполиса који су све сиромашнији, све мање образовани и све више удаљени од света (затварајући се у сопствене личне светове, било наркотичке, виртуелне или светове психолошке самопомоћи). Није тешко погодити да под оваквим правилима игре Кина побеђује Мегалополис. Зато Мегалополис мора да промени правила игре.
Други Трампов мандат и збирка „немогућих“ ствари које је изрекао или урадио до сада, представља знак промене правила игре у сфери политике. Палантиров „манифест“ са друге стране, репрезентује промену правила игре у сфери идеја, односно будуће идеалне слике света репрограмираног Мегалополиса, односно Мегалополиса 2.0.
Прва и основна разлика коју Палантиров манифест, на унутрашњем плану, дели од досадашњег Мегалополиса, јесте ре-хомогенизација друштва. Зато у њему нема лепих речи за друштвени плурализам („Морамо се одупрети плитком искушењу празног и шупљег плурализма“), односно за процес уситњавања друштва на групе, групице и био-честице.
Истовремено овај манифест легитимише религију као нормални и (некада) обједињујући елемент живота једног друштва („Мора се пружити отпор свеприсутној нетолеранцији према религиозним уверењима у одређеним круговима“), а тако хомегенизујући звучи и захтев да „служење држави треба да буде универзална дужност“. Политичка последица овог захтева за друштвеном ре-хомогенизацијом, биће (у Америци већ јесте) укидање неограничене емиграције (која опет одговара плану дехомогенизације друштва).
На спољашњем плану, „Палантиров манифест“ између редова доноси једну важну промену. Мегалополис је наиме, силом наметао своје „вредности“ страним земљама (пре и после бомбардовања), чиме је мењао стање свести њихове популације. Након те промене свести популација, или бар један њен део, добровољно би пристајао да служи Мегалополису, а њихова земља би постајала, de facto колонија Мегалополиса, готово у потпуности лишена суверенитета.
Палантиров „манифест“ репрезентује промену правила игре у сфери идеја, односно будуће идеалне слике света репрограмираног Мегалополиса
Трампова пракса (коју теоријски подржава „Палантиров манифест“) више је стварање вазалних односа. То значи да он захтева спољнополитичку послушност, и да није заинтесован за унутрашње уређење вазалне земље. Тако се може објаснити његова одлука да укине USAID, или опсег интервенције у Венецуели, у коме су и тзв. „чависти“ сасвим подношљиви, ако се не баве питањем експлоатације нафте у својој земљи и њене дистрибуције по свету. (Да ли су то збиља „чависти“, друго је питање).
На тај начин Трамп је желео да прошири поље могућих вазала, и на оне државе које су биле резервисане према Мегалополису и његовом идеолошком императиву да копира & пејстује свој лик на сваку државу којом жели да овлада. Способност Трампове/Палантирове Америке да неку земљу учини вазалом, не почива више на овладавању умовима популације покорене државе, већ на тврдој (војној) сили (уз, наравно, економске санкције).
Према томе, та војна сила односно тврда моћ, која сада постаје доминантна, мора да буде још силнија, па стога не чуди зашто се у Палантировом манифесту пропагира савез војне силе и вештачке интелигенције. Палантирове, наравно, али то не мора да пише у манифесту, јер се подразумева.
Стварање вазала
Разлика је у следећем: Мегалополис је покушавао да страну земљу „ослободи“ (окупира) и „демократизује“, (промени стање свести критичне количине затеченог становништва, инсталирајући компрадорску управу) као што је то био случај у Ираку и Авганистану, чиме уништава националну културу и идентитет, а некадашњу националну државу de facto претвора у окупирану територију.
Насупрот томе, Трампова (палантирска) доктрина је следећа: нека земља се нападне разорном војном силом, ликвидира се њено руководство, а затим се осталима понуди опција да постану вазали. Уколико се на то пристане, ок, ако не, онда се земљи прети уништењем (што ће се правдати мањом вредношћу дате културе, о чему говори следећи одломак из Палантировог манифеста: „Неке културе су произвеле виталне напретке; друге остају дисфункционалне и регресивне“).
У суштини, разлика је између Мегалополиса и Палантира је у томе што први покрштавају и окупирају (преко компрадора), а други стварају вазале или ликвидирају. Разлика постоји, и може се искористи за извесне суверенистичке добитке. Међутим, у принципу, тешко да је то разлика између „либералног“ Мегалополиса и „фашистичког“ Палатира: у оба случаја, друга култура/ идентитет је на удару.
Исто важи и за драгачије мишљење. У Мегалополису су професори који другачије мисле добијали отказе на колеџима или су притискани да „добровољно“ оду. Видећемо на који начин ће другачије мишљење третирати Палантир, али је већ сада извесно да се синтагма „демократска агора“ у његовом манифесту не помиње.
На крају, поставља се једноставно питање: колико је могуће да овај „Палантиров манифест“ обезбеди нову хегемонију некадашњег Запада? Ја мислим, да то неће ићи баш лако. Прво, Мегалополис је већ деценијама дехомогенизовао своје друштво, што значи да један велики део популације дехомогенизовано друштво види као једино морално исправно (а да не говоримо да добар део људи од те дехомогенизације има и озбиљну материјалну корист). Док год постоји финасијска моћ која промовише ту дехомогенизацију, процес хомогенизације неће моћи да буде успешан. А та финансијска моћ у Америци и ЕУ и даље постоји – то је моћ Мегалополиса.
Други проблем је у томе што олигархију на некадашњем Западу, без обзира да ли су „лево“ или „десно“, мало шта спаја са тзв. обичним народом. Када се погледају биографије Тила на једној страни, и Билија Гејтса, на другој, тешко да се може видети нешто што би све те људе, без обзира на међусобне разлике, повезивало са неким обичним Американцем. Међусобно их, пак, повезује Епстин. То су људи који за себе сматрају, просто речено, да су изнад људског морала и то је оно што овај манифест повезује са Мегалополисом и његовом идејом homodeusa, односно човеко-бога.
У овом манифесту то и пише, врло јасно, ако неко уме да чита: „Треба да покажемо много више благонаклоности према онима који су се подвргли јавном животу“ или „Немилосрдно излагање приватних живота јавних личности одвлачи превише талената из државне службе“.
У преводу: „шта вас се тиче стоко, шта ми радимо на неким удаљеним острвима, као што је било оно Епстиново. Али ево, заузврат, спремни смо да вам дамо и мало више пара и много више надзора, да ћутите, жмурите и ништа не говорите“. Речима манифеста: „Декаденција културе или цивилизације, па и њене владајуће класе, биће опроштена само ако је та култура способна да народу обезбеди економски раст и сигурност.“
Тешко се може видети нешто што би Тила и Гејтса повезивало са неким обичним Американцем. Међусобно их, пак, повезује Епстин
Хомогенизација друштва се може обезбедити на два начина: контролом живота појединаца, од оног тренутка када његова посебност угрожава заједницу, или стварањем заједничке приче, метанарације, која обједињује заједницу. У идеалном случају, хомогенизација је плод заједничке нарације, све до оног тренутка кад та нарација постане угрожена или изазвана од неке друге моћне нарације.
У том тренутку, мора да постоји неки инструмент силе, који сузбија противничку нарацију и њене последице, зарад опстанка заједнице. Палантир сасвим сигурно може да обезбеди силу, односно техничке инструменте контроле хомогености друштва (речено еуфемистички), али не може да створи нарацију која ће повезати народ и олигархију, пре свега зато што олигархија у том случају мора да престане да буде олигархија, и постане део народа.
Једна таква „нарација“, да употребим ту ружну реч, била је хришћанство; друга је била снага националног идентитета. Проблем 21. века у европском културном кругу, заједно са Америком, јесте у томе што је он збиља декадентан. Он више не може да се попне до величине вере и мученика за веру, те величине националне части и достојантва које се не купује и не продаје. Палантирова идеја јесте да вештачка интелигенција може да закрпи ту рупу. За неколико година или деценија, видећемо да ли су праву.
Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Salvador Rios on Unsplash
Извор: Нови Стандард
