Можда руски и српски на први поглед делују као веома слични језици и да не може лако доћи до забуне око значења речи, али иза заједничког словенског порекла крију се бројне језичке замке и културне нијансе које могу да доведу до неспоразума. Од граматике до значења речи, објашњавамо које су кључне разлике.
Уобичајено уверење да су руски и српски језик готово идентични често се распрши већ после првог озбиљнијег разговора. Иако деле словенске корене, сличну граматику и ћирилицу, разлике између ова два језика су довољно велике да Рус без основног знања српског тешко може да разуме разговор на улици у Београду, Новом Саду или Нишу.
Поред тога, постоји и читав низ такозваних „лажних пријатеља преводиоца“ – речи које звуче познато, али значе нешто потпуно друго. Тако, на пример, српска реч „понос“ на руском значи „дијареја“. Управо такве ситуације најбоље показују да су руски и српски језик „рођаци“ – али никако „близанци“.
Заједнички корени: Како су се руски и српски раздвојили
Руски и српски припадају словенској језичкој породици, али су се развијали у различитим гранама. Руски припада источнословенској групи, док је српски део јужнословенских језика. Оба воде порекло од прасловенског језика којим су говорила словенска племена пре шестог и седмог века.
Када су почеле велике миграције Словена, језици су постепено почели да се раздвајају и формирају у три велике групе – источну, западну и јужну. Управо тада почиње и одвајање руског и српског језика. На развој српског снажно је утицала Византија. Захваљујући раду Ћирила и Методија, словенска писменост настала је на темељу црквенословенског језика. Прво глагољица, а затим и ћирилица, постале су основа и српског и руског писма.
Вук Караџић, српска језичка револуција и граматика
Српски језик је у 19. веку доживео огромну реформу захваљујући Вуку Караџићу, који је увео принцип „Пиши као што говориш“, поједноставио правопис и избацио многе старе црквенословенске облике, чинећи језик ближим свакодневном говору.
Руски је, међутим, кренуо другачијим путем. Током реформи Петра Великог у 18. веку, руски језик се све више окретао западноевропској култури и науци. У њега улази велики број позајмљеница из немачког, француског и латинског, што га је додатно удаљило од српског.
Граматички системи руског и српског имају много сличности – падеже, глаголске промене и богату ризницу речи. Ипак, постоје и важне разлике. Српски је, на пример, сачувао вокатив, односно дозивни падеж, који је у руском готово потпуно нестао. Тако ће Србин рећи „Марко!“ или „Јоване!“ када некога дозива по имену, док се у руском такав облик више не користи.
Шта Русе изненађује код српског
Једна од највећих специфичности српског језика јесте то што равноправно користимо два писма, ћирилицу и латиницу, што је многим Русима прилично необично, јер се у руском практично искључиво користи ћирилица.
Српска ћирилица се, међутим, разликује од руске – у њој нема слова као што су Ы, Э, Ё или Щ. Такође, с обзиром да српска латиница има слова као што су Đ, Č, Ć, Ž и Š, која не постоје у стандардном енглеском алфабету, због тога Руси, али и други странци, понекад читају српске речи по енглеском изговору, што уме да доведе до прилично смешних ситуација.
За Русе који уче српски управо су два писма често један од највећих изазова. Ако се ослоне само на ћирилицу, врло брзо наиђу на проблем када се сусретну са латиничним натписима, медијима или порукама.
Српски је фонетичнији од руског
Руски је задржао бројне историјске особине правописа – неизговорљиве сугласнике, сложене промене самогласника и правила која често немају јасну везу са изговором. Српски је зато, када се упореди са руским, много фонетичнији, јер се речи пишу онако како се изговарају, што многим странцима олакшава учење.
Рад сајта помогли и сестре и браћа с Чачанске пијаце:
Бифе РАЈКА, Рајка
Бифе ТАВЕРНА, Зорица
Покојни друг Крупеж, Бургија нека ти је лака земља
