О комунистичким и српским филмовима или о патриотској кинематографији. Кад наши сниме филм о Првом светском рату и када ваши сниме филм о Првом светском рату…
Често се у општој антикомунистичкој хистерији иде на то како је зли комунизам био против Срба и српских ранијих победа, па ето једног малог осврта на српство и поруке два филма: Марш на Дрину из ере најгорег и најцрњег комунизма, снимљен 1964, те Свети Георгије убива аждаху из ере Петооктобарске републике, кад смо се уз помоћ цијашке опозиције ослободили комунизма, али и суверености, територијалног интегритета, националног дигнитета и власништва над својом привредом.
Марш на Дрину је типичан херојски филм о одбрани Отаџбине. Два главна лика, капетана прве класе Хаџивуковића и мајора Курсулу, играју двојица најбољих шмекера генерације и највећих икона глумишта: Александар Гаврић и Љуба Тадић. Какви су то људи? Бата Коле је типичан српски официр старог кова: озбиљан човек који зна шта је рат, не радује му се јер ,,идемо јер се мора,” бонвиван, али нехајнији према свом него према животу других и њему драгих људи. Заштитнички настројен према богатом и, по његовом гледишту – мада га радња евентуално демантује у процени – недовољно зрелом рођаку Веци, који није из приче рова и крви на почетку филма, Бата Коле је породични сентименталац:,,Учио сам те лумповању, јахању, швалерају… Али нисам хтео да те учим овом мом занату – крвавом.” Учио сам те ономе што је лепо, у преводу, а хорора живота сам пробао да те сачувам. Помало ригидан у командовању и разумевању рата, Бата Коле је храбар као лав и дубоко посвећен човек.
Шта је са друге стране Курсула, ако не дух презира према смрти? Насупрот Хаџивуковићевом тешком реализму, Курсула је весели дах ратног лудила и оптимизма, народски човек који хумором и челичним самопоуздањем крши ужас крававог делиријума у ком се нашао. Рат од кукања неће бити лакши и зато ,,тандрчак, тандрчак, вретенооооо” и ,,а има и курава.” Није моралиста, воли жене, а воле и оне њега, што се види у легендарној сцени када фијакер утера у кафану. Курсула опчињава својим шармом, али уме да буде и циник; познаје шта је курчење без ризика, а шта ров, одатле оно чувено:
,,Шта је, сероње? ‘Ура, ура’ у кафани, а кад ми сутра дођеш у строј, биће ‘Леле, мајко, што ме роди за војника!’”
Креативни и личнији у схватању рата, склон да опонира претпостављенима и ауторитету, био то ауторитет Маторог или самог ђенерала Степе, Курсула је частан човек.
,,Враћај! Немој да вешам по овом Церу!” Српски војник није лопов, нити је српски официр фукара.
Шта даље приметити? Сјајна вишекласна позадина ликова, али не сатанизација богаташа, какву би по причама очекивали неупућени: Веца бира смрт у униформи, иако не да није морао да је прихвати, него је то да обуче униформу захтевало активан отпор његовој моћној породици – активан и континуиран, заправо, јер они чине све да га извуку са Цера, од потезања веза до притиска на самог Вецу. Херој по свакој дефиницији, зато што је тако изабрао, а не јер је морао. Он је по мом схватању заправо највећи херој филма. Скрипта потенцира ужас рата, страх за растурене породице, мале људске грехе и несавршености, но упркос томе порука је недвосмислена глорификација јунаштва, српске војске и српског народа. Одбрана земље је светиња. Треба бити херој и жртвовати се за друге. Рат је тежак и крвав, није пикник, али је смислен јер се њиме штити слобода од освајача. Тактички веран приказ Церске битке. Хумор и дијалози су маестрални. Сцене се препричавају пола века од снимања. Музика је изабрана достојно и сјајно уклопљена уз сцене. Прелеп омаж старима и морални легат новим генерацијама. ,,Не може у Србију тек тако да се упада!”
А сада ови ваши…
Блед филм о два ратна друга, заљубљена у исту жену, од којих један остаје инвалид у рату. Главна радња филма је сукоб војске на фронту са сазнањем да у позадини инвалиди јебу њихове жене. Ок, могао сам и другачије то да напишем, али зашто када ни сам филм не пропушта да то тако експлицитно опише? Па оно јесте, главно из српског искуства Првог светског рата је ко је кога… Фарсичан филм који приказује једног српског наредника (игра га Лаза Ристовски) као несрећног рогоњу-паћеника, који се радује што му ривал ,,чува жену.” ,,Не бринем се ја, кад ме нема са њом је други човек.” Алал вера… Јел’ то карактеризација српског официра? Капетан (игра га Лечић) овај пут јесте само тотално бесмислени галамџија и љубитељ смрти, који више приличи некој америчкој игрици него озбиљној кинематографији: нема Курсулин шарм, ни вокабулар, ни смисао за хумор, ни држање, ни креативност, има само бесмислено урлање и неартикулисани примитивни вулгаризам док апсурдно иде у самоуништење. Али ок, то је кад се заборави сопствена историја и дух свог народа зарад америчких филмова… Укратко крш.
Позадински, уместо сјајне и богате класне карактеризације свих слојева српског друштва, шта смо добили? Безличну масу дебиластих израза лица, која изгледа као да је скупљена да намерно изазове подсмех и представља контраст лудом капетану јер зна главну истину колонизације: не треба да гине народ. Сви они не желе да се боре. Све то кулминира са сценом стрељања дезертера, који је кренуо да потамани инвалиде-јебаче: њега стрељају док урла како је мислио да земља вреди нешто, да вреди да се за њу гине. А не вреди. Не треба да гине народ. Ако вам сутра дође неки окупатор, немојте се борити против њега. Рат и борба су бесмислени, унапред осуђени на пропаст, ти као мали човек гледај своја посла, српски официри су и овако или суцидни лудаци или паћеници, који воле да им се причувају жене – то је блистава порука једног колонијалног филма, додуше порука за коју би у слободној земљи неко мора подоста тога да објасни неким органима ове државе, ако би таква морална сплачина од скрипте икад прошла цензорске маказе. Уместо легендарног дијалога свима драгог Курсуле и највећег шмекера филма, ђенерала Степе, добили смо карикатуру Гаврила Принципа, који је представљен као неснађени дечак који не зна где је дошао или пошао, једна ходајућа раштимована бламажа. Зашто? Зато што треба карикирати и исмејати култ слободе и тираноцида, чији је Гаврило апостол. Прави филм за добру децу западњачке колонизације и конзумеризма.
Ко је ту патриота, а не, ко је за Видовдан, а ко за Дан Европе, ко је разумео дух стари српских ратника, а ко није – то теби, аудиторијуме, на суд.
Ја лично мислим да треба да устанете кад поменете однос комуниста према нашој прошлости. Зато што им до колена нисте, а није лепо пљувати боље од себе.
