Милка Кајганић, књижевница и новинарка из Цириха, већ деценијама бележи приче људи расутих по свету и враћа их назад у јавност – као доказ да српски језик, култура и сећање живе и далеко од отаџбине. Њено име се везује за Теслино друштво у Швајцарској и региону, за бројне књиге и репортаже, али и за један специфичан, препознатљив тон: топло, а прецизно, лично, а документарно.
Књига „Глас из туђине” представљена је јуче у недељу 21. јуна у храму Успења Пресвете Богородице у Цириху. Дело је настало по идеји оца Бранимира Петковића из Цириха и Румунке Леоноре Косић – а све са жељом да се сачувају приче људи који су из родног краја отишли негде далеко, али себе никада нису одрекли. Милка их је слушала, записивала њихове успоне и падове, врлине и мане, карактер, темперамент и истрајност. Свака прича замишљена је као траг за потомке: да знају ко су им били преци, шта су волели, чега су се бојали, како су се сналазили у туђини. Јер, како ауторка поручује, оно што је записано не губи се – оно остаје.
На промоцији је пришао и млади Стефан, чији родитељи живе у Данској. Желели су да је упознају јер су чули да се „Глас из туђине” налази и у Швајцарској националној библиотеци у Берну – да тамо, међу хиљадама књига, стоји и једно сведочанство о нашим људима широм света. Тај податак није само ствар престижа: он је порука да спрско расејање није статистика ни анонимна маса, већ заједница са својим именима, лицима и судбинама, вредна да уђе у националне каталоге.
Милка Кајганић, родом са Кордуна, иза себе има богат опус – више романа, збирки и публицистичких текстова, од којих су неки преведени и на друге језике. Њени текстови о Николи Тесли и вишегодишње праћење рада Теслиног друштва у Швајцарској учинили су је једним од најпрепознатљивијих гласова када је реч о промоцији Теслиног наслеђа међу млађим генерацијама у источној Швајцарској, аустријском Форарлбергу и јужној Баварској. Кроз програме, трибине и репортаже, она Теслу не третира као далеког „генија из уџбеника”, већ као мост између науке, идентитета и савременог живота у дијаспори.
Поред књиге „Глас из туђине”, Милка је ауторка низа дела која се читају и у црквеним салама, и на књижевним трибинама, и у породичним дневним собама широм Европе. Део њеног стваралаштва уврштен је у фондове универзитетских и црквених библиотека, а поједине књиге прате наставу или допунске програме посвећене српској култури и језику. Тај пут – од малих села и парохијских домова до библиотека и универзитета – заправо је најбоља слика онога што Милка ради: повезује „обичне“ животе са великим институцијама памћења.
Милка је уједно председница удружења Златно перо из Цириха.
Извор: Расејање инфо
