Добродошли у још једно издање наше омиљене футуристичке рубрике. Данас нас пут води кроз наборане временско-просторне коридоре право у Стиг, тачније у легендарно село Батуша.
Док остатак Браничевског округа у овој 2207. години ужива у холографским плажама и ховер-тркама, Батуша држи апсолутни рекорд у нечему сасвим другачијем – мега-производњи ракије. Ипак, оно што ову причу чини невероватном јесте чињеница да ово село има словом и бројем: 2 становника.
Технологија и традиција: Како функционише „Batuša-Mega-Distillery“
Некада давно, Батуша је била пуна људи, песме и пољопривреде. Данас, након века и по дигиталних миграција на колоније око Марса, у селу су остали само деда Милоје (114), киборг-пољопривредник са титанијумским куком, и баба Станимирка (109), мастер квантне ферментације.
Њих двоје успешно управљају империјом која годишње произведе преко 40 милиона хектолитара врхунске шљивовице.
“Синко, некада се ракија пекла уз дрва и проју, а данас моји нано-ботови у казанима контролишу киселост на молекуларном нивоу. Али душа је остала иста!“ – објашњава деда Милоје док преко свог неуралног линка управља флотом од 500 аутономних дронова за брање шљива.
Спецификације производње у 2207. години:
За све љубитеље добре капљице и високе технологије, ево како изгледа производни процес у Батуши:
Засади „Cyber-Požegače“: Генетски модификоване шљиве које расту у анти-гравитационим куполама, због чега су плодови савршено округли и без иједне мане.
Нано-казани од графена: Традиционални бакарни казани замењени су графенским реакторима који процес дестилације завршавају за тачно 3.2 секунде по литру.
Холографско старење: Уместо храстових буради, ракија стари у електромагнетним пољима која симулирају 12 година у храстовини за само 12 минута.
Звездана дистрибуција: Флота теретних ракета сваког четвртка односи „Батушанку“ пут Београда на Води, али и ка рударским колонијама на астероидном појасу.
„Батушанка“ осваја галаксију
Док баба Станимирка из свог дворишта, седећи у левитирајућој фотељи, надгледа ласерско пуњење флаша, признаје да јој фали комшилук, али истиче предности оваквог живота.
„Нема ко да ми зановета преко плота, нема оговарања. Милоје и ја попијемо по једну јутарњу ’нуларицу’ (ракија са 0% мамурлука, патентирана 2198. године) и свако на свој посао. Он на дронове, ја на квантне филтере. И мирна Батуша!“
И заиста, Батуша је доказ да за успех нису потребне хиљаде радника и мегатрапаве фабрике. Довољно је двоје људи са јасном визијом, пар хиљада паметних робота и неуништива српска традиција која успешно пркоси вековима.
Следеће среде вас водимо у Раброво, где су локални програмери успели да телепортују прве свиње директно у пршутарну. Живели!
