Зашто свако (не) може да буде архитекта?

За уметност није увек потребна диплома, али архитектура није само уметност – њене одлуке одређују како живимо, градимо и користимо простор.

Наравно да свако ко испуњава елементарне предуслове може да упише неки архитектонски факултет и да са више или мање успеха стекне диплому архитекте, али овде није реч о одабиру професије. Овде је реч о бављењу неком струком, а да се за њу нисте школовали. Због чега је то у случају неких занимања или вештина могуће, а случају неких других и не баш?

Занимање, тј. друштвена активност која је досегла хиперинфлацију јесте бити писац. Малтене свако ко мисли да има нешто занимљиво да каже, једноставно укључи компјутер и напише роман или неке животне мемоаре или неку од популарних савета/инструкција (како се обогатити, како се духовно уздигнути итд.), а како су друштвене мреже створиле лажни утисак о битности појединца, све је више појединаца који мисле да су битни за ово друштво и да имају нешто важно да нам саопште, било путем књиге, блога, подкаста или којег другог медија.

Наравно, за издавање књиге потребан је минималан трошак – компјутер са Wordom и евентуално интернет веза, а увек ће се наћи издавач, који ће можда бесплатно, можда за неку надокнаду, да уложи минорна средства у потенцијалну нову звезду списатељства. Исланд је апсолутни рекордер на овом пољу, јер у овој држави у просеку сваки десети грађанин има објављену бар једну књигу. Мала држава, социјално благостање, па зашто се људи не би опробали у неком слободном уметничком пољу.

Када свако постане писац

Ту долазимо до кључне речи – уметност. Да бисте били уметник (визуелни, музички, књижевни), није нужно потребно да имате завршену школу. Наравно, ту се поставља уобичајено питање – зашто нема толико сликара, колико има писаца, а одговор је врло једноставан – готово свако може да куца по тастатури и срочи неки текст, али не може свако да буде вешт и иновативни сликар.

Не учи се за џабе анатомија на ликовној академији, како би уметници знали да нацртају/насликају људски лик и фигуру. По сликању људских и животињских фигура се препознаје да ли је неко вешт сликар, без обзира да ли ће уопште и стварати у неком фигуралном уметничком правцу.

Постоји анегдота да су Пикаса оптужили да је кренуо да слика кубистички, са сведеним и деформисаним фигурама, зато што није био добар уметник и није познавао анатомију. Онда су се појавиле слике из његових ранијих периода, када је био приврженији реалистичном сликарству, где се видело да је човек савршено моделовао људске фигуре.

Наравно, ове чињенице нису спречиле људе у прошлости да постану успешни уметници, нарочито у неликовним пољима. У сликарству, један од малобројних стваралаца који није имао готово никакво уметничко образовање био је Винсент ван Гог.

Што се тиче познатих писаца, Марк Твен, Чарлс Дикенс и Џек Лондон нису завршили никакве школе, већ су проводили доста времена читајући различиту литературу, која им је помогла да се опробају у литерарном пољу. Шта тек рећи за Марија Пуза, који је освојио два Оскара за сценарио филмова Кум И и II, а да није прочитао ништа од литературе из тог поља.

Пабло Пикасо (1881–1973) испред своје слике „Афиционадо“ (Уметнички музеј Базел) у Вили Клошет, лето 1912. | Фото: Wikipedia

Између уметности и инжењерства

Музичари као што су Џими Хендрикс, Ерик Клептон и Елвис Присли нису имали никакво формално музичко образовање и махом су били апсолутни слухисти за свирање музичких инструмената и певање. Исто је и са Дејвидом Хјумом и Жан Жаком Русоом, који су били филозофи без образовања на неком од факултета.

Али ово су све представници уметничких, тј. друштвених дисциплина. А да ли сте негде чули да је нека особа постигла велики успех на пољу хирургије или машинства, а да се није образовала на неком од факултета? На ово питање није ни потребно давати одговор. Ту долазимо до архитектуре.

Архитектура је дисциплина која задире у два поља – инжењерство и уметност. Због ове двојаке природе, нарочито уметничке, људи који долазе из других струка често са омаловажавањем гледају на архитекте, јер сматрају да они не раде никакав важан и одговоран посао, већ да махом испољавају своје егоцентричне потребе, пројектујући зграде које не може свако лако да разуме, јер се представа шире јавности о „лепој архитектури“ често завршава на традиционалним стиловима.

Да ли сте негде чули да је нека особа постигла велики успех на пољу хирургије или машинства, а да се није образовала на неком од факултета?

Ово неразумевање и потцењивање архитектонске професије у Србији присутно је како међу појединим инвеститорима тако и у делу шире јавности, која архитектуру често процењује искључиво на основу личног укуса.

Сви они, наравно, сматрају да се под‌једнако добро разумеју у функционалност, естетику, уметничке стилове, урбанизам и просторно планирање, па на трибинама, друштвеним мрежама, у медијима и другим јавним просторима неретко наступају као да њихово мишљење има исту тежину као знање и искуство архитеката и урбаниста.

Архитектура припада свима и зато свако има право да о њој говори. Али право на мишљење није исто што и стручност потребна за пројектовање.

Џими Хендрикс (1942–1970), један од најбољи рок гитариста у историји, био је музички „аналфабета“ | Фото: Wikipedia

Инвеститор пројектује, архитекта црта

Проблем је нарочито видљив у односу инвеститора према архитектама. Инвеститори често сматрају да није довољно да архитекте саслушају њихове захтеве и разумеју њихов лични сензибилитет, како би пројектовали објекат који је испунио њихова очекивања, већ да они буду само пуки цртачи за сваку њихову замисао.

Овакву ситуацију најбоље осликава мим, на којем инвеститор говори пројектанту како да позиционира ве-це шољу у простору. Али ово је само (траги)комичан детаљ сарадње са инвеститорима који архитекту не доживљавају као стручног сарадника, већ као извршиоца сопствених замисли. Резултат ове једносмерне комуникација је углавном ружна, јефтина и често нефункционална архитектура.

Зато се, када је у питању становање, инвеститори често одлучују за „парижанке“, а када су у питању пословне зграде, за једноставне стаклене кубусе, са нешто разиграних детаља на фасади.

Архитектура тако не напредује, већ остаје талац краткорочних финансијских интереса и потребе инвеститора да лични укус наметне као једино мерило. Шта тек рећи за уређење ентеријера, где се у улогу дизајнера често стављају чланови породице или особе од поверења инвеститора, само на основу личног укуса и без одговарајућег знања

Архитекте када виде такво понашање, једноставно одбију посао или прекидају постојећу сарадњу јер немају снаге да се упуштају у расправе са нестручним људима. Слично је и са другим лаицима, који су свеприсутни на друштвеним мрежама и који често својим ставовима и коментарима вређају нечије знање, стручност и искуство, а то све доводи до поткопавања кредибилитета струке.

Многи о архитектури, урбанизму и дизајну износе категоричне судове, иако се њихово непосредно искуство градње неретко завршава управо на неплански дограђеним кућама и поткровљима. Сведочанство лаичке „стручности“ су мора никада усељених вишеспратних кућа или надзиданих поткровља са ружним баџама и терасама, које виђамо по целој Србији.

Колико кошта потцењивање струке

Да нам се не би дешавали овакви пропусти, како у приватном, тако и у јавном простору, потребно је послушати школованог архитекту.

Када смо већ код школовања архитеката, од девет славних имена о којима смо већ писали, скоро сви су поседовали некакво техничко или уметничко образовање, на нивоу данашњих грађевинских техничара или занатлија, пре него што су се упустили у послове самосталног архитектонског пројектовања.

Један од најпознатијих савремених архитеката без формалног архитектонског образовања јесте Тадао Андо. Пре него што се упустио у поље пројектовања, бавио се професионалним боксом.

Треба поштовати знање архитеката како о развоју градова не би одлучивали искључиво политички и тржишни интереси, без уважавања струке и потреба грађана.

Порука је зато јасна: треба поштовати знање архитеката како о развоју градова не би одлучивали искључиво политички и тржишни интереси, без уважавања струке и потреба грађана, а куће пројектовали и дограђивали људи без одговарајућег знања и искуства.

То, наравно, не значи да грађани треба само да ћуте и слушају: напротив, потребно је да о архитектури буду што боље информисани, да посећују стручне изложбе, упознају добре примере и науче да од струке захтевају одговорна и квалитетна решења.

Марко Стојановић

Извор: Портал Градња

Преузето са ПУЛСЕ