Без речи, без писања књига, не постоји историја, не постоји концепт човечанства, са правом је закључио Херман Хесе, зато је књига као ниједна друга творевина људског духа уништавана и забрањивана, јер су многе цивилизације на њој утемељене.
Свештенство античких народа је вековима крило знања слова тј. писама, дајући им магијски карактер, а њихово откривање је друго велико прометејство, после проналаска ватре.
Од сумерских глинених плочица, египатског папируса преко Гутенбергове штампарије и инкунабуле, књига је прешла дуг развојни пут обликовања, употребе, али и оне мрачније стране, везане за њен прогон.
Античко доба
Прва асоцијација на стари век и књиге јесте Александријска библиотека, изграђена за време Птоломеја И Сотера. Претпостављало се да је у њој било више стотина хиљада, а неки подаци говоре и о милионској бројци. Александријска библиотека је била велико сунце око кога се окретао интелектуални живот антике, па су јој велики умови попут Еурипида поклањали књиге, а Архимед и Еуклид су радили у њој. Зато не чуди да је била на мети уништавања више пута, у њој је инкорпорирана срж једне епохе, једног поретка и свако ко је хтео преврат није могао да изостави њену деструкцију. Паљена је више пута, од којих су најтежа: римско (48. п.н.е.), хришћанско (391. н.е.), исламско (642. н.е.).
Поред уништавања Александријске библиотеке античко доба је упамтило још сличних деструктивних подухвата. Можда и најчувенији од њих, овековечен и у Борхесовом есеју Зид и књиге, јесте догађај познат под називом Спаљивање књига и покоп учењака, који се десио у Кини у 3. веку п.н.е. Цар Ћин Ши Хуанг је ујединио Кину и желевши да направи раскид са прошлим временима спалио је скоро све књиге и убио учене људе претходног поретка, а самим чудом су спасена Конфучијева дела.
Средњи век
Ера са предзнаком мрачњаштва у својој суштини мора бити супростављена слободном издавању књига, па су забележени либрициди од Јапана, Блиског истока, све до Енглеске.
Поред свега, овај период биће упамћен по доминацији Католичке цркве која је поред уништавања забрањених, јеретичких књига издала и њихов списак тзв. Index Либрорум Прохибиторум, 1559. године за време папе Павла ИВ. На њему су се нашла многа дела Кеплера, Ђордана Бруна, народни преводи Библије, итд. Овај списак је укинут тек 1966. године. У средњем веку субверзивним су сматране и световне књиге чији садржај није био подударан са црквеном догмом, попут Галилејевих дела.
Ренесансни зрак светлости у средњовековној тами био је Гутенбергов проналазак штампарије средином петнаестог века, инвенција која ће убрзати точак историје и касније променити само човечанство.
Савремени либрицид
Техничка окрића су довела до лакшег и бржег издавања књига, али не и до престанка њеног поимања као најсубверзивније човекове тековине.
Моћ књиге у двадесетом веку није одговарала највише тоталитарним идеологијама, посебно нацизму, који се најсуровије обрачунавао са њима. Није случајно да је једно од првих Хитлерових наређења по доласку на власт било спаљивање неподобних књига марта 1933., а врхунац је достигнут великом ломачом 10. маја исте године на тргу Опернплац у Берлину. Дела Ремарка, Троцког, Хајнеа, Велса и других аутора уништена су као сегмент антисемитске пропаганде и спречавање кварења духа немачког народа. Бомбардовање Народне библиотеке шестог априла 1941. у Београду, такође је знак колику су опасност од књиге видели нацисти.
Будућност књиге
Начини сузбијања читања су можда најбоље илустровани у дописној расправи Орвела и Хакслија, где је први тврдио да ће књиге бити уништаване и забрањиване, док је други сматрао да ће их заменити тривијалним садржајима, предвидевши тако механизме савремене масовне културе.
Пратећи друштво кроз историју, постојаће у разним другим, сад можда незамисливим облицима, али заувек ће остати чувар вишевековног наслеђа различитих знања, путоказ како у будућности премостити све препреке материјалном и духовном развоју.
