Користан стручни скуп у братској Трнави о српском језику и српском писму
(О српској ћирилици у оквиру „богатства двоазбучја“)
У држави Словачкој, у Трнави (од 11. до 13. септембра ове, 2026. године) одржана је Друга међународна стручна конференција „Српски језик и српско писмо у медијском простору“[1]. Скупу су присуствовали (или послали унапред своја излагања) један више од 30 људи. На основу Зборника радова види се да су то стручњаци различитих профила, али, очигледно, сасвим добро упућених у области које насловљена тема скупа подразумева. По очекивању, највише је било новинара и стручних радника у разним врстама медија – средстава обавештавања, пре свега. Организатори овог, без икакве сумње важног, скупа били су Удружење Срба у Словачкој и Друштво новинара Војводине.
Сваки реферат је, сасвим очигледно, био пажљиво припреман, истраживања су била детаљна и сви се излагачи и истраживачи, као по договору, саглашавају у једном врло важном детаљу: српски језик нам је у средствима обавештавања, доста сиромашан, као да пада у сиромаштву, као да се лектори више у њима мало питају, чак их и немају, што је лош знак како ће сутра бити с нашим једним од стубова наше културе, постојања, нашег идентитета и наше будућности. Истина истиче се и да има позитивних кретања, понегде се српском језику придаје потребна пажња и код нас и у иностранству, па то доприноси општој нади да се српски језик неће лако дати и да ће се зауставити његово страдање. Има, по нашем мишљењу, и изузетно вредних истраживања који предочавају узрочно-последичну невољу која утиче на то да се не можемо превише хвалити својом личном и општом српском бригом о ономе што је, како написа велику мисао због тачности, члан Стручног одбора др Драго Његован у Предговору Зборника: „Српски језик и српска ћирилица су последња одбрана постојања Срба у медијском простору, и овде и тамо далеко.“
То је, некако, рекли бисмо ми овде на порталу – једног од веома ретких сајтова – где је видно уредничко поклањање пажње овоме што рече Његован: „последња одбрана постојања Срба“, што се садржава и у ономе што рече велики бранитељ српске азбуке Немања Видић: „Без ћирилице нема Срба“, како гласи и једна од његових књига из 2025. године у издању Мирослава.
Кад смо већ зашли у питање српске ћирилице. Осим једног излагања (наше маленкости под насловом „Улога двописма у истискивању ћирилице из српског језика“, Зборник, стр. 21-32), сва друга су говорила о потискивању ћирилице, о покушајима да се у Србији макар она сачува, набрајани су медији који користе српску азбуку, али и већини оних који се обелодањују на латиници. Веома је занимљиво да, као и међу лингвистима, ниједно излагање не види ништа лоше у двоазбучју, чак се у неколико њих истиче да је то „српско богатство“ и нико (осим споменутог у загради једног излагања) не спомиње да је реч не о некој општој латиници која је наметнута српском народу за избацивање српског писма из употребе – хрватске националне абецеде. Сви радови (не треба даље да спомињемо, осим једног) спомињу само латиницу као некакву општу појаву у свету, а нико не наводи да је реч о хрватској националној верзији латинице, нити се говори о томе када је и ко њу наметао и с којим крајњим циљем (а циљ је, наравно, идеолошко-политички и антисрпски – да и православни Срби нестану с лица (било које, тј. сваке) земље баш као што су по плану и завери у пракси (не у машти) нестали или убијањем или асимиловањем Срба католика коначно у време владавине Јосипа Броза Тита. О свему томе шта се и како радило с ћирилицом да би је данас у Србији било једва десетак процената у односу на хрватско национално латиничко писмо у српском језику – није било једне озбиљне речи.
Помен српском законском и језичком нормирању
Спомиње се у радовима законско и језичко нормирање, спомиње се Одбор за стандардизацију српског језика, Савет за српски језик, САНУ и Институт за српски језик, чак се добро каже да исправно уставно решење за српски језик и ћирилицу, као и закон о српском језику и писму у „јавном простору“ (да не наводимо право име закона из 2021. чије име нико нормалан не може да запамти јер има много непотребних речи, док су Хрвати, на пример, донели сличан закон само код њих нити се спомиње нити се користи у њиховом језику неко друго писмо за писање хрватског језика, па ни српско ћириличко из претходног назива „хрватскосрпски језик“, јер су они, попут свих других народа, заборавили на глупост двоазбучја и њихов правопис данас не спомиње никакво друго, као актуелно – користеће, писмо у њиховом језику, осим њиховог писма гајице) сличан српском назвали Закон о хрватском језику и писму. Хрвати данас наводе да су у прошлости коришћена и нека друга писма у њиховом језику, па и „хрватска ћирилица“ у коју они сврставају „босанчицу“ – варијанту српског ћириличког писма из времмена Кулина Бана. Споменути назив нашег закона о српском језику и писму, који нико нормалан, не може лако погодити, Хрвати су избегли и нормално га зову кратко: Закон о хрватском језику и писму. Код нас такав наш незапамтљив закон добар је таман толико колико се спроводи и оно што би требало и ваљало спроводити. Излагачи речене теме спомињу ту „несагласност уставно-законске регулативе и праксе у јавности“, али нити говоре о томе шта у закону није у складу с уставном обавезом. И подносиоци реферата у Трнави, очигледно, као и већина српских лингвиста у језичким институцијама, не виде никакав проблем у томе што се код нас спроводи глупост као супротност „службеној употреби“ – „јавна употреба“ јер и једни и други не схватају да је супротност „службеној употреби“ само „неслужбена употреба“ – појединачна, лична употреба писма „за по кући“, а да је супротност „јавној употреби“ само „тајна употреба“ и да је „службена употреба језика и писма“ свакако јавна употреба, а не тајна. „Тајна употреба“ је како рекосмо, само приватна, лична употреба појединца за себе. Мада нико нормалан не користи неко друго писмо за себе. Сви други народи своје писмо користе у свакој употреби и нико нормалан на сачињава за себе неко посебно писмо. Све то и много шта друго што излагачи теме у Трнави нису разумели и о томе нису говорили – нису једини кривци. Тако су их научили у школи они који се у језичким институцијама баве за народни новац питањима српског језика и писма. И нико од излагача (осим једног) нису ни спомињали проблем у правописном уникатном решењу у Европи и свету у нашем двоазбучју које је Србима и наметнуто да би имала чиме да се замењује српска ћирилица протежирањем хрватске латинице, и то не као хрватске, него као да је хрватска латиница општа латиница која у том саставу постоји у свим другим језицима, па ми баш без те опште латинице „не можемо у свет“. Па не могу у свету ни Енглези да се споразумеју с онима који не знају њихов језик и писмо. Нажалост, осим једног, ниједно друго излагање у Трнави није објаснило зашто је нама потребно да знамо и хрватско писмо, а да за сваки други нама непознат језик само писмо, ни ћириличко, ни латиничко, ништа не значе у споразумевању без знања језика. Из поднесених реферата чини се да ти излагачи мисле да у свет можемо само с латиницом, а језик као да ту не игра неку улогу. Провејава закључак да су подносиоци реферата све то што доста добро знају о српском језику и писму научили у српским школама из предмета за наш језик и књижевност, а под писмом научили су да су „наше и ћирилица и латиница“, што је тежак промашај српске целокупне лингвистике и филологије, а нису за то криви излагачи који су тако о ћирилици обавештени у нашим школама. Зато, логично, нико од излагача (осим једног) једноазбучје не спомиње као једино могуће решење за српско, као и за свако друго, писмо. Зато се они, као и сви наши познати лингвисти „жестоко боре за ћириицу“, али само, и даље, у оквиру српског уникатног „богатства двоазбучја“. И проблем ћирилице и они виде само у томе што ћирилица „није довољно равноправна“ и да би они били попуно задовољни када би се проценат ћирилице у српском језику, празним родољубивим подстицањем Срба да се стигне до максималних 50 одсто ћирилице и 50 одсто хрватске латинице у Србији и српском језику, као и свуда код Срба који живе ван Србије.
Дакле, на Другом међународном стручном скупу „Српски језик и српско писмо“ у Трнави (Словачка), организатори су све учинили да скуп буде успешан, да буде учесника са свих континената (на пример, излагање под насловом „Српски језик у Јужној Африци: очување језика, културног идентитета и међугенерацијске повезаности у дијспори“ ма (ми смо „старија школа“, па не знамо ово „ма“ да ли значи „магистар“, „мастер“ или шта већ) Виолете Павловић-Мариновић добро предочава „ситуацију са српским језиком“ у тој Афричкој држави где има Срба (а где их нема развејаних по свету протеривањем честим бомбардовњем из српских земаља у Европу и широм „белог“ и „црног“ света?). Зато нам је српски језик сличан статусу енглеског језика који покрива више од пола света, а ону мању половину „покрива“ српски језик, само што енглеским језик сви зову „енглески“, а „српски језик“ зове ко како хоће. Зато многи Срби се „праве Енглези“, али никад не могу бити прави Енглези.
Помен Музеју ћирилице у Рачи
И на крају, нису се Срби у вези с њиховим светским језиком, али с писмом у прогону и у самој Србији, џабе скупили на добро организованом скупу у Трнави у истински братској словенској држави Словачкој да се изјадају о „другом енглеском језику у свету“ (тј. српском језику и ћириличком писму коме су, као једини у свету, Министарство културе Србије у договору са српским лингвистима основали Музеј у Рачи, где ће моћи да ћирилица има свој „кров“ – Музеј ћирилице – у бившој напуштеној школи (зато што нема ту више довољно деце за школу, па бар да имају Музеј где ће светски, а и наши туристи, моћи да виде како је изгледало то писмо, проглашено већ раније за „најбоље, најлепше и најсавршеније писмо на свету“. Можда бисмо га боље чували и користили да је мање „нај“, јер у насиљима, као по правилу, најпре страда лепота и доброта.
Занимљиво је да је један подносилац (нама не смета, ако даме хоће, да ту реч кажемо у женском роду – „подноситељака“) реферата (ма Марија Викторија Живановић на скупу, истина не оспоравајући, за нас злослутну одлуку о оснивању Музеја ћирилице) казао: „Очување писма не значи његово затварање у музеј или архив, јер је писмо живо само ако се користи“, што је истина. Али је казала и оно што је научила од наших лингвиста, од којих многи исто кажу: „Већ смо напоменули да очување сопственог писма не значи одбацивање других писама“ (истакао масним словима – Д. З.). То су говорили наши „највећи лингвисти“, не схватајући ни они да ми немамо ни разлог ни могућност да „одбацимо“ било које писмо у било ком другом, туђем језику. Јер се ми ни на који начин не питамо за друге народе шта ће и како они да раде са својим језиком и писмом. Ако нам затреба да користимо писани страни језик, како бисмо то могли да „одбацимо“ њихово писмо? Ко би нам то дозволио? Једино су Срби пристали са својим лингвистима да одбацују своје ћириличко писмо и да користе и данас хрватску латиницу (у огромној већини). То ниједан други народ у Европи не ради. Додуше, некад су то једино Срби били приморавани да раде после забране ћирилице под окупацијом. А навика на туђе писмо под присилом била је врло јака, јака толико да су се Срби много навикли на туђе писмо, чак толико да га неки зову „својим“, „српском латиницом“ и чак „Вуковом српском латиницом“.
Тако је, на жалост, ћирилица данас једна од највећих трагедија, завршена у 90-процентној полатиничености Срба хрватском латиницом.
Српски лингвисти још нису показали да су схватили да враћању живота ћирилици најмање ће помоћи Музеј ћирилице у Рачи и у Европи једини постојећи, у издању двовековне Матице српске, двоазбучни правопис за већ 90 одсто полатиничене Србе.
Које и чије писмо Срби „одбацују“?
А кад је реч о томе да „очување нашег писма не значи одбацивање других (у српском случају другог писма, хрватског – Д. З.) писама“ лингвистима је одговорио дипл. инж. Немања Видић овако: „Ми не можемо одбацивати кинеско писмо, јер нам га Кинези не намећу“. А можемо тој истини само додати да српском народу се ретко предочава истина – да је Србима туђе писмо (које данас надмоћно влада међу Србима) стизало најпре забранама ћирилице и насилно, а онда су га стручњаци с властима Србима омилили тако што су га прогласили „нашим“. Тако је народ и данас у заблуди и многи кажу: „Зашто да толико бринемо за ћирилицу кад имамо и српску латиницу“. Тако српски лингвисти у језичким институцијама доведоше ћирилицу до њеног Музеја у Рачи. И тако Срби, једини у Европи, али и у свету, имају проблем са својим писмом, као да смо у 19. веку када су сви европски народи изабрали за свој језик своје писмо и до данас га нису мењали. Једино га Срби још замењују. Оно мало чистих Срба који знају које је њихово писмо, још су жилави, па бар десет одсто живе српске азбуке још није стигло у Музеј и архив које је споменула малопре именована подноситељка реферата.
Дај Боже на здравље Србима и њиховој претходних хиљаду година живој и здравој светој ћирилици која је већ сто година у озбиљној болести, јер тако још хоће државне власти и стручне језичке институције у Србији уз помоћ својих неуставних закона и правописа.
Очигледно, треба да неко за језичке стручњаке и власт припреми један озбиљан БУКВАР, како би научили како други сви у свету чувају своје писмо.
Међународни скуп у Трнави, у братској Словачкој (где сви Словаци знају и у сну које је њихово писмо) – захваљујући организаторима Удружењу Срба у Словачкој, кад је реч о српском језику писму, био је користан и успешан – ништа мање него да су га организовали САНУ, Матица српска, Институт САНУ-а за српски језик и друге језичке институције јер су наши стручњаци у Словачкој на великој беседи о угроженом српском језику и посебно писму били за нијансу актуелнији. Ни у чему нису заостајали за својим учитељима из споменутих српских језичких институција. Једино су се показали још вреднијим у томе јер су истражили добро оно у чему се стручњаци у институцијама Србије нису довољно бавили.
Закључак
Ако неко уради добар БУКВАР за српске лингвисте и власти у вези с ћирилицом у Србији, надамо се да ће из БУКВАРА успети да схвате зашто и како други раде друкчије и успешније од нас за своје језике и писма.
Аутор: Драгољуб Збиљић
[1] Осврћемо се на тај доброзвучећи скуп на основу чак четири дарована нам примерка објављеног Зборника радова, поклоњена нам од првог човека који је у свему томе био душа скупа и чије је уводно излагање „Српски језик и српско писмо у медијском простору у Словачкој“, где је он, можемо слободно рећи, у незваничној улози почасног амбасадора српске културе, српског језика, писма а у званичној улози већ годинама, више од једн деценије, брине о окупљању наших људи тамо преко Удружења Срба у Словачкој, на основу чега га је држава Србија почаствовала званичним доделама признања и захвалница. О њему – Станету Рибичу може се доста тачније и више прочитати (и) на интернету уписивањем у гугл његовог имена Стане Рибич. Почаствовани смо објављивањем нашег послатог им реферата, јер – на наше жаљење – нисмо могли да присуством тамо све то видимо. Поклоњена нам је неочекивана част тиме што је Стручни одбор, на основу онога што је знао о Удружењу “Ћирилица” и нашем раду на спасавању српског језика и, нарочито, српске ћирилице, наше излагање ставио на место одмах после уводног излагања председника Организационог одбора Станета Рибича.
Извор: Борба за истину
