„…Боже, да ли је ико на овом свету волео баш онога кога жели и треба да воли? Оно истинско, да лʼ се догоди неком? Или сви због нечега слепи полазимо туђим путем, загубимо се у приликама и прихватамо их као једино могуће. Понеко као она поверује и да је срећан, а онда, одједном, случајем или несрећом, ударимо у себе, у оне које волимо, па схватимо да нас не воле онако како желимо. Онако како можемо да будемо вољени. Ни ми њих колико желе и колико могу. Тада увидимо да смо два супротстављена и далека света. Не видимо се, не чујемо, не осећамо, а у једној смо постељи и за истом трпезом. Онда свим средствима и обманама скривамо ту истину. Пристанемо на то. Због нечега морамо да пристанемо. Немамо куд, не можемо ништа да изменимо. Не можемо да се прескочимо. Вртимо се у томе што зовемо својим, правдамо и обмањујемо се дужностима. Уверавамо себе да нам је то судбина. А тако можда и јесте. Јесте. То је оно једино важно, а не прељубе које нас заболе. Због којих потежемо нож и отров. Све су те несреће последице оне погрешке која је несвесно учињена. Ако је то и била погрешка. Прељубе су само објављивање пораза. Али то се доцкан, много доцкан схвати, ако се икад и схвати. Богородице, што је кратак људски век!“
Наведени одломак је из четврте књиге Време смрти Добрице Ћосића и представља размишљања Олге, Вукашинове жене, која спознаје Вукашинову патњу и љубав према оцу са којим се давно идеолошки (политички) разишао, у тренутку када му је отац болестан. Олга се пита, на страници испред: „Како је могао да га толико воли, а двадесет година да га не види? И да то скрива. Никад јој се није пожалио ни исповедио. Зато што је јак и поносан, или је није волео толико да јој открије душу? Или она њега није толико волела да заслужи истину свих његових ћутања?“.
У тешким или преломним тренуцима, када откријемо нешто што нисмо докучили, а било је део нашег живота, руши се заштитна љуштура и схватамо све (само)обмане којима смо градили прихватљивост. Кроз епопеју о породици Катић, Добрица Ћосић износи на видело све ломове људске душе у ратним и мирнодопским временима, романсирану историју Србије, и дели је на пет целина са упечатљивим, луцидним насловима: Корени, Деобе(1–3), Време смрти (1–4), Време зла: Грешник, Отпадник и Верник и Време власти (1–2). Ова сага је временски писана више од 50 година и највећим делом је због ње Добрица Ћосић незванично назван „оцем нације“.
Осим ових, Добрица Ћосић је написао још преко двадесет књига, од којих су међу најчувенијим Бајка (1965), Стварно и могуће (1982), Пишчеви записи (шест хронолошких дневника, од којих је последњи који се односи на период бомбардовања Србије 1999–2000. назван Време змија), Косово (2004. и 2013) и У туђем веку (2011. и 2015).
Добрица Ћосић је рођен 29. децембра 1921. године у Великој Дренови код Трстеника, а преминуо 18. маја 2014. у Београду. Добитник је бројних награда и признања и три пута је био номинован за Нобелову награду за књижевност, 1983, 1989. и 2011. године, и то од стране француских и британских институција.
