Као што смо већ најавили, следеће године се навршава 200 година од рођења и 140 година од смрти Фјодора Михаиловича Достојевског, руског писца који је без сумње постао еталон за процену уметничких домета и сврставање неког књижевног дела у класичну књижевност, односно ванвременску и свевременску.
Зато су дневници једног писца извор открића најинтимнијих размишљања и можда увид у сам процес настајања и инспирација аутора.
Овог пута вам поклањамо одломак из Пишчевог дневника за 1876. годину. Подсећамо вас да је у то време Достојевски већ написао романе Бедни људи, Двојник, Њеточка Њезванова, Село Степанчиково, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, а од бројних новела и најпознатију Кротка, управо те године. Пет година касније је преминуо.
Овај одломак носи поднаслов Златни век у џепу.
„А уосталом било ми је досадно, то јест не досадно, него помало криво. Завршио се дечји бал и почео бал очева, и боже мој, каква је ипак то тривијалност! Сви у новим оделима, а нико не уме да носи одело; сви се веселе, а нико није весео; сви су самољубиви, а нико не уме да се покаже; сви су завидљиви, а сви ћуте и држе се по страни. Чак не знају да плешу. Погледајте овог нискога раста како се врти (таквог официра веома ниског раста и који се дивље врти неизоставно ћете видети на свим баловима средњег друштва). Сав његов плес, сав његов поступак састоји се у томе да он са некаквим малтене дивљаштвом, са некаквим подскакивањем окреће своју даму, и у стању је да тако изокреће тридесет-четрдесет дама једну за другом и поноси се тиме; а где је ту лепота! Плес – па то је скоро изјава љубави (сетите се менуета), а он исто као да се бије. Пала ми је на памет једна фантастична и крајње бесмислена мисао: „Шта би било“, помислио сам, „кад би сви ти мили и поштовани гости зажелели, макар само за један тренутак, да постану искрени и поверљиви, у шта би се одједном претворила ова загушљива сала? Шта би било ако би свако од њих одједном сазнао сву тајну? Шта ако би свако од њих сазнао колико има у њему искрености, поштења, најнепосредније срдачне веселости, чистоте, великодушних осећања, добрих жеља, памети – шта памети? – оштроумља најсуптилнијега, најотворенијега, и то у сваком, заиста у сваком од њих?“ Да, господо, у сваком од вас све то постоји, све то има, и нико, и нико од вас ништа о томе не зна! О, мили гости, кунем се да је сваки и свака од вас паметнији од Волтера, осећајнији од Русоа, неупоредиво привлачнији од Алкибијада, Дон Жуана, Лукрецијã, Ђулијетã и Беатричã. Не верујете да сте тако дивни? А ја вам дајем часну реч да се ни код Шекспира, ни код Шилера, ни код Хомера, чак и кад би се сви они узели заједно, не може наћи ништа толико дивно као што би се сад, овог тренутка, могло наћи међу вама, у истој овој балској дворани. Ма какав Шекспир? Овде би се појавило оно што ни сањали нису наши мудраци. Али је невоља ваша што сами не знате како сте дивни! Знате ли да чак свако од вас, само да зажели, одмах би могао да учини да сви у овој дворани буду срећни, и све да повуче за собом? И ту моћ има свако од вас, али је тако дубоко сакривена да се већ одавно чини невероватна. Је ли могуће, зар је могуће да златни век постоји само на порцуланским шољицама?“
