Kрстарица 14. септембра 2002.
Закаснела појава Интернета у нашем информатичком простору (тек 1995. године) донела је квалитативни помак у коришћењу рачунара, јер се све већи и већи број корисника одлучивао на куповину рачунара. Ово кашњење се, међутим, надовезало и на нерешено питање подршке за српски језик и писмо. Почетни компромис у виду коришћења латинице без дијакритичких знакова (реч „Шврћа“ бисте написали „Сврца“) убрзо се устоличио као незванични „стандард“ у растућој домаћој www и имејл размени, с обзиром на то да није сметао економији и независним Весна Арсић медијима који су били главни протагонисти развоја домаћег Интернета, а који су као де факто стандард готово сви били усвојили латиницу. Постепено поимање да постоји вишејезичка подршка и да је српски језик најзад на рачунару који ради под Виндоузом могуће користити на начин равноправан било ком другом језику утицало је на то да се повећа број „нормалних“ латиничних страница са свих 30 српских латиничних слова (дакле и шђчћж), али је ћириличних и даље остало смешно (заправо, било би смешно да није тужно) мало. Томе на руку ишла је и чињеница да је питање „српских слова“, што је постала незванична синтагма којом су се у домаћој периодици означавала специфично српска латинична слова, постало опсесивна тема свих рачунарских часописа, док се питању вишејезичке подршке која би укључивала и ћирилицу (а која је већ постојала, али ширем слоју корисника није била довољно позната) уопште није ни прилазило.
Тако се постепено, а у складу с националном карактеристиком да се „посипамо пепелом“ и више него што се од нас тражи, те да се често оних ствари којима се највише поносимо највише и стидимо, већ зависно од општих околности, формирала атмосфера у којој је коришћење латинице на Мрежи било схваћено као ствар етикеције и доброг тона, па тиме и неке врсте „неписаног закона“, јер „постоје корисници који немају инсталирану подршку за ћирилична слова“. Овај аргумент је у првим данима националног веб простора можда и имао одређену тежину и оправдање, али их је у потоњим годинама сасвим изгубио, јер је већина корисника добијала рачунаре с већ инсталисаном вишејезичком подршком, чега би мање верзирани међу њима можда и постали свесни да су којим случајем ту подршку имали прилику за нешто и да користе. Уместо тога, многи корисници рачунара код нас сматрали су, а није реткост да неки и данас сматрају, да је за коришћење ћирилице на рачунару потребна нека посебна чаролија и знања којима приступ имају само малобројни из круга посвећених: истина је, међутим, дијаметрално супротна. Kоришћење ћирилице на рачунару је, у случају српског језика, данас потпуно транспарентно и подржано у свим сегментима, тако да је чак могуће и задавање ћириличних имена фајлова и све остало што свакодневни рад на рачунару подразумева. Проблем је у томе што је појму ћириличног писма данас код многих корисника рачунара у Србији конотиран карактер „националног симбола“, примереног позивници за свадбу, али не и свакодневном раду, с обзиром на то да не располаже пуном функционалношћу. Реалност демантује и овај став: ћирилично писмо је на рачунару, као што смо већ објаснили, потпуно функционално, исто колико и у „папирној“ варијанти. Осим тога, развила се и одређена, ничим поткрепљена „семантичка подела“, па се латиница често схвата као писмо примереније, рецимо, адвертајзингу или бизнису, док је ћирилица наводно адекватнија за историографску или, рецимо, верску литературу.
Нови образац политичке коректности који су у Србију донели процеси транзиције додатно је продубио овај јаз. Апсурд је утолико већи уколико се има у виду да је ћирилично писмо правно фаворизовано, с обзиром на то да једино има положај званичног, док је свакодневни живот, штампа, телевизија, али и државна инфраструктура (рецимо, информациони системи државних фондова, поште, полиције и других стратешких институција) визуелно и технолошки везан превасходно за латинично писмо. Ћирилица је заступљена искључиво у стриктно формалним приликама (дневник државне телевизије или, рецимо, државни обрасци), док је оно што чини стварни живот углавном испуњено латиничним писмом. Држава се, дакле, у овој сфери оглушује о своје сопствене прописе, не чинећи готово ништа да помогне опстанак ћириличног писма у условима нових технологија нити размишљајући о далекосежним последицама таквог понашања. Томе доприноси и у једном делу јавности, па и државне администрације уврежено уверење да ћирилично писмо симболизује балканско, рурално и конзервативно, док је латинично писмо израз европеизма и космополитизма којем (би требало да) стремимо. Занимљиво је притом споменути да је инсистирање на латиници увек било много јаче изнутра него споља: у Виндоузу 95, примера ради, подразумевано писмо за Сербиан подешавање, било је ћирилично, што је изазвало буру негодовања у домаћој информатичкој литератури. Не знамо да ли је Мајкрософт њихово писање узео за основ свог понашања према нашем тржишту, тек у Виндоузу 98 враћено је Сербиан (Ћирилиц) и Сербиан (Латин) подешавање, а потоње верзије Виндоуза допуштају чак да и системски фонт, као и исписивање назива дана и месеци, у случају српског, буду или ћирилицом или латиницом, док се раније подразумевала искључиво ћирилица. Исто тако, комплетан тржишни наступ, као и комуникација са јавношћу компаније Мајкрософт Југославија заснива се на латиничном писму, што може упућивати и на њихова опредељења у погледу будућих, локализованих (преведених на српски) верзија њихових кључних производа – Виндоуз фамилије оперативних система и програмског пакета Офис.
Питање које се с лингвистичке тачке гледишта поставља јесте коликом је ценом српски језик платио своју двоазбучност и није ли та цена превисока? Њега остављамо за неку другу прилику, наглашавајући овом приликом само његову суштинску важност и сталну актуелност
Оно што је суштинско питање овог текста јесте да ли је касно за потезе којима би се спречила даља деградација ћириличног писма у Србији и стимулисала његова употреба у јавном дискурсу. О томе читајте на овим страницама ускоро.
Прикупио: Дарко Бабић
Приредила: Весна Арсић
