Законом о основном образовању и васпитању у Србији у члану четири дефинисано је: „Свако лице има право на бесплатно и квалитетно основно образовање у јавној школи. Ученик јавне школе може бесплатно да користи књиге, школски материјал, превоз, исхрану као и смештај када је то потребно а у складу са законом.“
Сви родитељи који имају децу у школи добро су упознати са трошковима којима су изложени у процесу школовања своје деце. Раскорак у пракси између законске регулативе и стварности је велики и све то финансирају родитељи деце која се школују.
У циљу сагледавања стања у нашем образовном систему подсетићиу на реформе истог у протеклом периоду. Завод за уџбенике као републичка установа основан је 6. 7. 1957. године, са основним циљем да уређује, штампа и дистрибуира уџбенике за потребе нашег образовног система.
Ми старији сећамо се тог времена када су наши родитељи одлазили у књижаре и уредно куповали књиге за своје ђаке. Памтимо да смо могли користити несметано уџбенике наше браће и сестара.
Године 2003. донето је законско решење којим је извршена либерализација на тржишту уџбеника за потребе образовног система.
Закон је измењен и допуњен 2009. године и са свим изменама изазвао је праву поплаву издавача који су нудили своје уџбенике за потребе учења наших ђака. Закон о уџбеницима Скупштина Србије донела је 31. 7. 2015. године са основним циљем да уреди и усклади све обавезе око писања и издавања уџбеника. После усвајања издавачи су кренули одмах у акцију освајања монопола у издавању уџбеника за потребе ђака у Србији.
Чак су се и јавно експонирали амбасадори појединих земаља у циљу ангажовања њихових издавача. Приметно је била активност амбасадора Немачке, чије је ангажовање дало резултат и издавачи из Немачке приграбили су највећи колач у издавачкој делатности.
Колики су били притисци најбоље је објаснио председник владе Александар Вучић, који је признао да је немоћан пред великим притиском страних амбасадора по питању уређења и штампања уџбеника за потребе нашег образовног система.
У тој борби учествује око 19 издавача са намером да издају уџбенике за наше ђаке. Многи од њих не добију прилику да издају уџбенике због нетранспарентне борбе на тржишту, корупције и свих осталих видова протажирања и притисака.
Појављују се чак и огласи у новинама у којима се издавачи нуде и позивају наставнике и директоре да одаберу њихов уџбеник. Данас је стање у издавачкој делатности такво да 70 процената уџбеника у Србији издаје немачки издавач Клет (Клет, Нови логос, Фреска), хрватски издавач БИГЗ око 15 процената уџбеника. Закључак је да 85 процената уџбеника за наш образовни систем приређује страни издавач.
Нисам стручан и компетентан да коментаришем ваљаност и примењивост тих уџбеника у нашем школству. Ништа мањи проблем није и пракса да се издавачи директно обраћају директорима и наставницима са понудом да изаберу њихов уџбеник за учење својих ђака. Без намере да било кога увредим, али сложићете се да у тако мутној води свашта може да се дешава а што се лако може утврдити и у пракси проверити.
У јавности се може чути да се многи директори хвале успелим одабиром уџбеника, организацијом екскурзија, избором кухиње за припрему оброка као и повољњим издавањем фискултурне сале за потребе рекреације фирми и група грађана. У јавности је било јако мало информација о ангажовању Министарства просвете у решавању ових и других питања која оптерећују наш образовни систем. Стиче се утисак да то није у сфери њиховог интересовања иако сви видимо последице таквог стања.
Полагање завршног испита или матуре увек је био лак посао после успешно савладаног програма школовања, код нас је постао огроман посао за ђаке и њихове родитеље. Родитељи деце ту се ништа и не питају, они који могу купују уџбенике које су одабрали наставници или директори. У јавности се повремено појаве информације о скромном знању наших ђака и онда се неко усуди да прокоментарише то. Недавно је председник Вучић изјавио да нам уџбенике српског, историје и географије неће више приређивати и штампати страни издавачи, већ домаћи.
Страни издавачи као аргумент износе да уредно плаћају порез и све обавезе према држави Србији. У јавности се појавио податак да су поједини издавачи у претходној години платили порез седам милиона евра. Ако се зна да је ПДВ за издавачку делатност 10 процената, онда је јасно колика је њихова зарада и да она делује стимулативно и подстиче све њихове напоре да владају тржиштем издавања уџбеника.
Подсећања ради, давне 1948. године децембра месеца у Паризу Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Универзалну декларацију о људским правима. У члану 26 Декларације стоји: „Свако има право на образовање. Образовање треба да буде бесплатно бар у основним и нижим школама. Основно образовање је обавезно.“
Давно је била 1948. година, а у Србији се тек 2021. године појавила идеја о бесплатној подели уџбеника у основном образовању. Картел издавача покушава да својим аргументима врши опструкцију ове идеје не желећи било шта да се ту мења. Министарство просвете својим нечињењем и неутралним ставом не жели да учествује у проналажењу пута ка решавању овог питања које највише погађа нас родитеље. Решење овог питања видим као у неким земљама у свету, да држава купује уџбенике и дели их ђацима у школи. Можда је решење и претварање Завода за уџбенике у јавни сервис, попут телевизије, са могућношћу слања бесплатног уџбеника у ПДФ формату који се може и штампати. Треба размотрити и могућност укључења појединих фондација које желе да купују и деле уџбенике за наше ђаке.
У решавању ових питања кључну улогу треба да одиграју: Министарство просвете и родитељи деце која похађају школу. Министарство својом површним ангажовањем неће много допринети изналажењу решења. Остају родитељи, који се морају одлучније и смелије ангажовати на решавању питања бесплатне поделе уџбеника за све ђаке у школама Србије. Родитељи првенствено имају право да бирају врсту образовања за своју децу. Родитељи треба да буду укључени заједно са школама у избор уџбеника из којих ће ђаци да уче. Учешћем у савету родитеља и уз ангажовање свих родитеља они треба да бирају добре и прихватљиве уџбенике.
Сваки страх и понизност у овим пословима треба превазићи јер се то чини за добро наше деце. Ово гледати као инвестицију у образовање којом се директно утиче на то каква ће нам бити нација за 30-50 година. Што пре треба да схватимо да борба за квалитетније и корисније образовање наше деце почиње сада.
Аутор: Драган Паскаш, генерал у пензији
Извор: Данас
Ћирилизовао и приредио:
