Пише: Огњен Војводић
3. мај 2021
На данашњи дан 1780. године рођен је Милован Видаковић (1780 – 1841), први популарни и најчитанији српски романописац. Милован Видаковић је међу српским књижевницима и читаоцима називн „српским Валтером Скотом“ популарним шкотским писцем. „Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала.“ записао је српски књижевник Јаков Игњатовић[3]
Милован Видаковић је био и филолог, залагао се за ослобађање српског језика од турских и њемачких ријечи, јер је српском језику под петовјековном османском окупацијом намтнуто много турских ријечи, а српском народу под аустроугарском окупацијом много њемачких и латинских ријечи, због чега је било потребно ослобађати језик од наметнутих страних ријечи и враћати у живот потиснуте српске и словенске ријечи. Зато је Милован Видаковић био противник аустрославистичке југословенске реформе то јест колонизације српског језика и писма којом је српски језик упрошћаван и примитивизован, кодификован као крајње колоквијалан говор, одвајан од српског култивисаног књижевног језика. Аустрославистичком реформом из српског су уклањане српске словенске ријечи, изграђена словенска научна терминологија, српски језик је одвајан и од словенске основе језика, првенствено од руског језика и писма као најопсежнијег словенског језика, а у српски језик су програмски уношени турцизми и туђице других језика. Асутрославистичка језичка политика је била и у инересу исламског империјализма и османске окпуације Балкана, ради исламизације словенског српског језика и становништва удаљавањем од словенске основе језика и словенског црквеног језика, и припајања туркофоној породици језика и народа.
Аустославистичка колонизација српског језика је у српском народу представљена као реформа српсог језика и правописа Вука Караџића, као формом српског филолошког фолклора. В. Караџић је био самоуког српског избјеглице у Аустрозхарској, чија је заслуга за аустрославистичку канцеларију била сакубљање простог народног језика и простачких израза, посебно турцизама, као језичке грађе којом ће се кодификовати српски језик као антипод континуитету култивисаног српског књижевног језика.
Популарна и позната је у историји српске књижевности полемика Караџића и Видаковића, започета Караџићевом негативном критиком Видаковићевих романа, која би данас била ретроградна. Наиме, простачким исмијавањем имагинације и сцена у роману, занемаривањем контекста, смисла и слободе умјетничког дјела, и уопште романа као књижевне форме.
Разлог Караџићевог напада на Видаковићеве романе је било Видаковићево залагање за цјеловити ћирилични правопис и књижевни језик, којима је српски народ био везан са православним предањем писмености и писмима православних народа, и био дио културе и континуитета књижевних језика православних словена, првенсвено са највећим словенским православним народом – руском царевином и црквом. Аустославистичком простом гласовном српском ћилицом, креираном према хрватској латиници, која је креирана према мисионарским моделима правописа латинске славитике у програму унијатске м исије, српски језик је припајан српско-хрватском југословенском језичком јединству латинске писмености, и увођен у процес преименовања српског језика. Видаковић је поштовао предање ћириличне писмености и био против аустрославистичке реформе српског писма, којом је српско сложено ћирилично писмо сведено на гласовни прости правопис, на својеврсни сурогат ћирилице. Зато је аустрославистичка пропаганда нападала Милована Видаковића преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије, као што су били В. Караџић и Ђ. Даничић.
Милован Видаковић је био подржан од оснивача Славистике филолога Јозефа Добровског у кодификовању средњег стила као норме књижевног језика. Добровски је сматрао да Срби заслужују култивисан књижевни језик, а не свођење српског стандарда на прости говор и дијалекат. Поводом полемике са В. Караџићем, као представником аустроугарске славистике, Милован Видаковић је упутио питање ауторитету еврославистике Ј. Добровском „да ли је добро српски књижевни језик на прости језик сводити“, као што је рађено у аустрославистичкој реформи коју је у Србији заступао В. Караџић, и добио од Добровског одговор:“Мени се не допада да се Срби спусте до простог језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и дјелимице и разговорном језику“ (цитирано према преводу А.Белића).
Подржан од западне славистике Ј. Добровског М. Видаковић је написао словенску граматику коју је завршио почетком 1817. године. Ј. Добровски је имао негативно мишљење о раскиду са српским књижевним језиком какав је спроводила аустрославистичка канцеларија под руководством аустроугарског цензора словенске штампе Бартоломеја Копитаром. Ј. Добровски се није слагао са ригидним колонијалним категориовањем српског језика у „сељачки стил“ и политиком разградње српског језика. Добровски је за кодификовање српског књижевног језика предложио средњи стил („средњи слог“, како пише, stylus medius) за узвишеније предмете („Еs muss doch auсh eine edlere Sprache für erhabenere Gegenstände geben“); средњи стил који представља средњи пут („еin Mittelweg“) који би се, с једне стране, приближавао разговорном језику („der Umgangssрrache“), а, с друге, древном литургиском језику.“) Међутим, моћна мисија аустроугарске монархије и аустроугарски аргументи политичке моћ нису слушали стручњака језичке науке и чешког пријатеља српског народа Јозефа Добровског.
Аутор: Огњен Војводић
Извор: Блог Огњена Војводића
Напомена Администратора: Изворни чланак је објављен 3. маја, на дан рођења Милована Видаковића.
