Србијанска држава и њене установе нису успеле да сачувају оригинале 25 државотворних докумената, Ичков мир, фермане, хатишерифе, берате. Реч је о највишим јавноправним актима која је Турска подарила Србији, на основу којих је Србија постала аутономна кнежевина, односно вазална држава Османског царства
Дуго смо живели у уверењу да су Срби најдржавотворнији народ на Балкану. Да ли је и то једна од бројних српских заблуда? Текст који следи посвећен је једном битном недостатку наше државотворности – небризи о националном благу и културној баштини. У овом случају указујем на немар државе, највиших националних установа и појединаца о државотворним актима на основу којих је настала држава Србија, као и о неким архивама врховних институција културе.
Србијанска држава и њене установе нису успеле да сачувају оригинале следећих државотворних докумената: Ичков мир (1806); фермане из 1815, 1816, 1820, 1839, 1840, 1845, 1867; хатишерифе из 1829, 1830, 1833, 1838. (Турски устав), 1853; берате из 1830, 1839, 1842, 1859, 1860. и 1868. године (Берати су акта о именовању српских владара, од кнеза Милоша до кнеза Милана; фермани и хатишерифи су највиша правна акта Порте, с тим што хатишерифи, уз тугру, носе и султанов потпис). Реч је о највишим јавноправним актима која је Турска подарила Србији, на основу којих је Србија постала аутономна кнежевина, односно вазална држава Османског царства. Ниједан од наведених докумената, а њих је 25 (1815/1816. године издато је седам фермана), није сачуван и о њима су историци писали само на основу преписа и копија. Сва ова документа чувала су се у Државном архиву, у посебном сефу Министарства финансија Кнежевине и Краљевине Србије. Највећи део нестао је у Првом светском рату, а ако је нешто и претекло, уништено је или однето у Другом светском рату и првих година комунистичке владавине. Наглашавам да је са овим актима нестало и много друге архивске грађе.
Допунимо овај списак с још неколико докумената вредних пажње: Конкордат потписан с Васељенском патријаршијом 1831, с допуном из 1836. године, Гарашаниново Начертаније, Крфска декларација, Одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори од 13. новембра 1918. године… будући да Начертаније, декларација и одлука завређују посебан текст.
Нисмо могли да спречимо непријатеље у светским ратовима да десеткују и однесу део архивске грађе, па смо путем реституције вратили нешто од ње, али међу њима није се нашао ниједан од поменутих докумената. Нису само непријатељи уништавали наше архивистичко добро, чинили смо то и ми, из династијских и идеолошких побуда, и то 1903. и 1945. године. Добар пример је узимање докумената из државног архива после Мајског преврата многих србијанских политичара, с намером да сакрију своју сарадњу с последњим владарем из династије Обреновић.
Може се разумети ратно стање и непријатељска крађа архивалија србијанске и југословенске државе, али није разумно и ничим оправдано оно што се десило после 1945. године. Мој професор Јован Милићевић казивао ми је да је покушао да дође до приватне архиве познатог србијанског политичара 19. века Цветка Рајовића, председника Владе Кнежевине Србије. Унука Рајовића рекла му је да је полиција ушла у њихов стан и однела све хартије. Комунистичке власти упадале су и у куће других истакнутих грађанских породица, пленећи њихове породичне архиве. Никада и никоме, од свих тих архивалија, није ништа враћено. Ово насиље урађено је из идеолошких побуда, будући да је намера комуниста била да збришу све што је монархистичко и што подсећа на минуло доба. Само су ретке породице успеле понешто да спасу, док су неке, на волшебан начин, изнеле породичну архиву из земље. Најбољи пример је архива Стојана Протића, истакнутог радикалског првака и државника у обе државе, Србије и Југославије, која се чува у једном од института у САД.
На комунистичкој агенди нашле су се и институције од националног значаја с традиционалним монархистичким наслеђем. Познато ми је, на основу казивања једне особе која је радила у једној од ових националних установа, да је полиција, у исто време када је пленила документа из породичних архива, покупила архивалије из неких националних културних институција, које, такође, никада није вратила. Особа која ми је ово казивала тврдила је да је њена установа трагала за архивском грађом код највиших полицијских органа и да је била ускраћена било каквог ваљаног одговора, а камоли враћања узапћеног блага.
У овом трагању за однетим националним благом друге половине четрдесетих година 20. века, уклапа се и мој текст који сам написао за „Политику” 3. априла ове године – „Беч ближи од Београда”. У сачуваној књизи Народног музеја из 1950. године наводе се инвентарни бројеви двеју слика кнеза Милоша, чији се аутори не знају, као ни време настанка. У њој су записани и први и садашњи инвентарни бројеви. Радник који је водио инвентарну књигу имао је пред собом оригинале из 1895. и 1903. године, иначе не би знао под којим су бројем биле заведене када су унете у Народни музеј, и поред првог додао и садашњи инвентарни број.
Очигледно је да је књиге из Народног музеја, као и из претходне установе чије сам име с разлогом изоставио, однела полиција пре 1950. године и да их никада више није вратила. То у Народном музеју морају знати. Да ли је икада музеј тражио да се те књиге врате?
Трагајући годинама за оригиналом Гарашаниновог Начертанија, сазнао сам многе појединости, посебно о овој врсти наше небриге о културном благу, о чему би могла да се напише занимљива књига. Није разјашњено да ли је полиција, или нека безбедносна служба, покупила ову грађу. Где се она чува? Да ли је уништена свесно или је уништена услед немара и небриге у неком депоу полиције или безбедносних служби? Сви моји покушаји да дођем до оригинала Гарашаниновог Начертанија, посредством угледних културних и државних делатника, били су безуспешни. Ако су безбедносне службе и полиција били актери овог нехуманог и криминогеног чина у комунистичкој Југославији, зашто претходне и садашња српска власт не врате одузете архивалије истакнутим грађанским породицама и националним институцијама? Да ли је Министарство културе ишта предузело у спасавању овог националног добра?
Аутор: Радош Љушић, професор универзитета у пензији
Извор: Политика
