Најпознатија урбана легенда која се односи на Достојевског је она о његовом дугу једној коцкарници у немачком граду Висбадену. Наиме, кружи прича да је Достојевски, иначе познат и по томе да је у једном периоду свог живота био и страствени коцкар, долазио у ту коцкарницу и остао дужан позамашну своту новца, око данашњих 250.000 евра. До прошле године, на тој коцкарници је стајала табла са натписом: „У овој коцкарници Ф. М. Достојевски остао је дужан толико и толико…“ А онда се јавио руски милијардер Роман Абрамович, бивши губернатор Чукутског аутономног округа и власник фудбалског клуба „Челзи“, платио целокупни износ дуга и рекао: „Достојевски никоме није ништа дужан. Скините ту срамну таблу“.
Такође, прича се да је Достојевски прокоцкао аванс добијен за роман који није још написао и да је, притиснут роком, за врло кратко време написао роман „Коцкар“ којим је отплатио своје тадашње дугове.
Истина је нешто другачија. Тачно је да је Достојевски био у дуговима, али то је чињеница која га је пратила током скоро целог његовог живота. Те, 1866. године, у руским часописима се водила велика полемика око питања начина живота Руса у иностранству и формирања типа иностраног Руса. Првобитна намера Достојевског била је да покаже тај тип, његов амбијент и понашање, цео тај мали потпуно засебни свет, који у туђим просторима тешко напушта своје навике и лако се подаје новим уживањима, све хоће да испроба и у свему да се окуша.
Роман „Коцкар“ је први пут објављен 1866. године, а радња романа се дешава у свега неколико недеља, са додатком епилога који се односи на двадесет месеци касније догађаје. Главни јунак је Алексеј Иванович који је обузет коцкарском страшћу, пропустио да оствари и љубав свог живота. Сви догађаји и личности су дати кроз виђење Алексеја Ивановича, чиме је постигнута максимална психолошка субјективност у описивању коцкарске зависности која му одређује животни пут и судбину, што и јесте најбољи поступак за виђење једног тако јаког осећања. Тако верно приказана обузетост коцкарском страшћу нас дубоко уверава да је Достојевски све то лично преживљавао кроз сопствена искуства.
Роман носи поднаслов „ (Из бележака младог човека)“ и има свега 141 страну, од којих вам преносимо једну упечатљиву:
„Био сам као у грозници и бацио целу ту гомилу новца на црвено – и одједном се пренух! Само тај један једини пут током целе те вечери, током целе игре, страх ме је прожео хладноћом и одазвао се дрхтајем у рукама и ногама. Са ужасом осетих, и у тренутку схватих: шта би за мене тад значило да изгубим! На коцку је био стављен цео мој живот!
– Rouge! – викну крупије, и ја одахнух, а ватрени трнци прођоше ми кроз цело тело. Исплатише ми у папирним новчаницама; значи, укупно сам имао већ четири хиљаде флорина и осамдесет фридрихсдора! (У то време још сам могао да пратим колико добијам.)
Онда, сећам се, уложих две хиљаде флорина опет на дванаест средњих, и изгубих; уложих своје злато и осамдесет фридрихсдора, и изгубих. Понесе ме бес: дограбих последње две хиљаде флорина што ми беху преостале и разместих на дванаест првих – онако, за сваки случај, немарно, без рачуна! Уосталом, био је један тренутак ишчекивања, налик можда по утиску на онај утисак какав је madame Blanschard доживела кад је из ваздушног балона падала на земљу.
– Quatre! – викну крупије. Укупно, с пређашњим улогом, опет ми се нађе шест хиљада флорина. Већ сам гледао као победник, и већ се ничега, тада се већ ничега нисам бојао, и бацих четири хиљаде флорина на црно. Можда још њих девет, поводећи се за мном, такође уложише на црно. Крупијеи су се згледали и договарали. Око мене су сви нешто говорили и ишчекивали.
Изиђе црно. Отада се више не сећам ни рачуна, ни реда својих улагања. Сећам се само, као кроз сан, да сам већ био добио, чини ми се, неких шеснаест хиљада флорина; одједном, у три несрећна круга, изгубих од тога дванаест хиљада; потом ставих последње четири хиљаде на passe (али при том готово ништа више нисам осећао; само сам чекао, некако механички, не мислећи) – и поново добих; онда добих још четири пута једно за другим. Памтим само да сам новац грабио у хиљадама; такође памтим да сам најчешће добијао преко дванаест средњих бројева, за које сам се везао. Појављивали су се некако регуларно – обавезно по три, четири пута једно за другим, онда се двапут не би појављивали, а затим би се опет враћали по три или четири пута узастопце. Та чудна регуларност понекад наилази у таласима – и то је управо оно што помућује коцкаре који записују и рачунају с оловком у руци. А какви се страшни подсмеси судбини овде јављају понекад!“
