Уопштено гледано, зло представља само један део укупног ентитета, али када га посматрамо индивидуално – оно је негативно. Супротстављеност „добра“ и „зла“ представља универзалну космичку покретачку снагу, јер једно без другог не може да функционише, с обзиром да је Бог је измислио зло да би искушао добро. На овај начин одржава се равнотежа васељене, као механизам космичке хармоније.
Свака душа има сопствени извор светлости, који долази изнутра. Као што крвоток одређује смер кретања крви, тако вера одређује смер кретања светлости. Када осетимо истинску безрезервну веру у нешто, осећање које тада доживимо изазвано је правилним протоком светлости. Наша права природа је „чиста енергија“, док је дух изграђени систем који представља „посуду“ за нашу истинску природу. Оно што крв чини за тело снабдевајући га кисеоником, то светлост чини за душу снабдевајући је чистом енергијом. Када желимо да затрујемо организам, довољно је да затрујемо крв. Да би затровали бесмртну душу, не можемо затровати светлост, за то нам је потребно знање „Лукавога“.
Еволуцијом, душа је развила трик, у психологији дефинисан термином „интенција“, или вољни напор, захваљујући којем утиремо пут светлости по сопственом дизајну. Ово је уједно и дефиниција слободне воље, која подразумева креирање стварности за сопствене потребе, али и принцип саморазвића. Ипак, треба имати на уму да то није баш тако једноставно и да је потребно време да душа научи шта да ради а да себе не оштети или доведе у стање деградације.
Истинита душа представља неисцрпан извор енергије и стварања. Насупрот њој, тамна страна душе нема своју енергију, па мора да се за њу бори и попут паразита је краде од истинитих душа. Да би ово постигла, тамна страна мора да иницира истинску душу како би производила грубљу енергију, ону коју тама једино може конзумирати. Зато она стално искушава душу, наводећи је на грех све до незамисливог зла (с аспекта истинске душе).
Све што је потребно да се уназади бесмртна душа, јесте, да се наведе на погрешно веровање. Душа која западне у ово стање, такође осећа грубе вибрације, а ако их проба, може постати корисник оваквих врста грубе енергије. Уколико овакве нове навике не наиђу на унутрашњи отпор чисте душе, она може постати на крају „тамна душа“ или „пали анђео“ како их неке религије називају. Грубе енергије изазивају сумрачна стања душа, које попут наркомана постају зависници и губе осећај фине вибрације истинске светлости. Али ни овај процес није вечит, пошто „тамна“ страна не сме да уништи све истините душе, јер би самим тим остала без извора енергије. Борба за енергију није лака за „тамну“ страну, пошто може да је конзумира само као „разблажену“ енергију. Када би добила чисту енергију истинског Сунца, тамна страна би сместа била уништена, као када би човек удахнуо чист кисеоник.
Када желимо нешто, мозак интерферира са квантним окружењем и ствара облик жеље који је сразмеран јачини визије. Ако верујемо у то што желимо, ми уносимо светлост (електромагнетна сила) у визију, тако да она временом заживи. Отуда изрека: Оно у шта верујемо то и постоји, а постоји онолико колико верујемо у то, јер, мисли поседују снагу остварења.
Александар Манојловић, приредио С. Филиповић
